Dragan Velikić: „Ne moraš biti ovca“
„Ne prihvatam da mi jutrom kojekakvi bilteni serviraju raspored za moj doživljaj tog dana. Najlakše je povući se u mišju rupu i čekati da život prođe. Ali osim što je lako, baš je i besmisleno“, poručuje nagrađivani pisac u razgovoru koji je vođen podom njegove nove knjige „Bratstvo po mrlji“.
„Bratstvo po mrlji“ je zbirka eseja i kolumni pisca Dragana Velikića koju je nedavno objavila Laguna. Jedan od naših najznačajnijih pisaca i dvostruki Ninovac ovde ukazuje na svakodnevne političke pojave u Srbiji, a na promociji knjige istakao je kako ne piše o stvarima koje za nekoliko dana ili godina neće značiti ništa.
U razgovoru za Srpski telegraf otkriva da čitavog života nastoji da bude subverzivan kako bi ostao normalan. A naša je stvarnost, kaže, subverzivnija od mašte svakog pisca.
U podnaslovu nove knjige stoji „hronika našeg odustajanja“.
Onog trenutka kada odustanete od mišljenja, odustali ste od života. Taj koji nema kritički odnos prema stvarima, životu, taj je stvarno jedno pasivno biće i pitanje je u kojoj meri može da očekuje od života bilo šta. Odustajanje nas degradira!
Verujemo da smo superiorni, ali nam uvek nešto „smeta“ da se iskažemo. Ko i kako?
Ne slažem se! Niko nama ne kvari ništa. Sami odlučujemo da li i kako reagujemo na ono što nam se dešava u svakodnevici. Nema tu alibija! Nema ga zato što je najlakše povući se u mišju rupu i čekati da život prođe. Ali, osim što je lako, morate priznati i da je baš besmisleno.
„Bratstvo po mrlji“ je zbirka eseja i kolumni pisca Dragana Velikića koju je nedavno objavila Laguna. Jedan od naših najznačajnijih pisaca i dvostruki Ninovac ovde ukazuje na svakodnevne političke pojave u Srbiji, a na promociji knjige istakao je kako ne piše o stvarima koje za nekoliko dana ili godina neće značiti ništa.
U razgovoru za Srpski telegraf otkriva da čitavog života nastoji da bude subverzivan kako bi ostao normalan. A naša je stvarnost, kaže, subverzivnija od mašte svakog pisca.
U podnaslovu nove knjige stoji „hronika našeg odustajanja“.
Onog trenutka kada odustanete od mišljenja, odustali ste od života. Taj koji nema kritički odnos prema stvarima, životu, taj je stvarno jedno pasivno biće i pitanje je u kojoj meri može da očekuje od života bilo šta. Odustajanje nas degradira!
Verujemo da smo superiorni, ali nam uvek nešto „smeta“ da se iskažemo. Ko i kako?
Ne slažem se! Niko nama ne kvari ništa. Sami odlučujemo da li i kako reagujemo na ono što nam se dešava u svakodnevici. Nema tu alibija! Nema ga zato što je najlakše povući se u mišju rupu i čekati da život prođe. Ali, osim što je lako, morate priznati i da je baš besmisleno.
Šta su naše najveće mane?
Ne mogu da kažem „mi“ ili „nama“. Razmišljanje počinje kada pobegnemo od prvog lica množine i postanemo prvo lice jednine. Ne mogu da govorim u „naše“ ime. Bitno je reći „ja“, ograničiti se, jer taj proces samo tada postoji. „Mi“ je jedno sklonište, loš alibi, jer šta znači skloniti se... Možeš od kiše da pobegneš, ali ne od života.
Da li je takvo ponašanje nešto što nam se nametne ili je do mentaliteta?
I jedno i drugo, ali znajte, sve je kao engleska trava. Moraš 300 godina da zalivaš i neguješ da stvari dovedeš u red. Činjenica je da smo daleko od engleske trave.
Kako međuljudski odnosi, pa i mediji, utiču na svakodnevnom nivou?
Ne hvatam se ja u tu zamku, ne reagujem. Ne lovim ono čime mi se maše, već gledam šta se krije iza zavese. Ne prihvatam da mi jutrom kojekakvi bilteni serviraju raspored za moj doživljaj tog dana.
Dobro, vi niste pristali. Mnogi mlađi, a i stariji, jesu.
Nije slučajno da je sve što je umetnost skrajnuto i sakriveno. Samo umetnost dovodi čoveka do potrebe da razmišlja. Ako vam je rijaliti svuda, kako očekujete da ćete doći do svog života, razumeti ga?! Svako jeste kovač svoje sreće, ali izvinite, i dalje ima dovoljno izvora da čovek ne bude ovca!
AUTOR: Aleksandra Malušev
Izvor: republika.rs
Ne mogu da kažem „mi“ ili „nama“. Razmišljanje počinje kada pobegnemo od prvog lica množine i postanemo prvo lice jednine. Ne mogu da govorim u „naše“ ime. Bitno je reći „ja“, ograničiti se, jer taj proces samo tada postoji. „Mi“ je jedno sklonište, loš alibi, jer šta znači skloniti se... Možeš od kiše da pobegneš, ali ne od života.
Da li je takvo ponašanje nešto što nam se nametne ili je do mentaliteta?
I jedno i drugo, ali znajte, sve je kao engleska trava. Moraš 300 godina da zalivaš i neguješ da stvari dovedeš u red. Činjenica je da smo daleko od engleske trave.
Kako međuljudski odnosi, pa i mediji, utiču na svakodnevnom nivou?
Ne hvatam se ja u tu zamku, ne reagujem. Ne lovim ono čime mi se maše, već gledam šta se krije iza zavese. Ne prihvatam da mi jutrom kojekakvi bilteni serviraju raspored za moj doživljaj tog dana.
Dobro, vi niste pristali. Mnogi mlađi, a i stariji, jesu.
Nije slučajno da je sve što je umetnost skrajnuto i sakriveno. Samo umetnost dovodi čoveka do potrebe da razmišlja. Ako vam je rijaliti svuda, kako očekujete da ćete doći do svog života, razumeti ga?! Svako jeste kovač svoje sreće, ali izvinite, i dalje ima dovoljno izvora da čovek ne bude ovca!
AUTOR: Aleksandra Malušev
Izvor: republika.rs
Autor: Dragan Velikić
