Dobri sinovi i loši očevi – osvrt na roman „Čovek iz nehata“
„Promašio sam zemlju. Promašio sam profesiju. Promašio sam dimenziju. Promašio sam život.“
Zastala mi je na trenutak knedla u grlu kada sam na samom početku priče pročitala reči koje izgovara Bratac Britanac, junak romana Gorana Gocića „Čovek iz nehata“. Ili su to bile moje reči? Više nisam bila sigurna ko ih je izgovorio. Prepoznala sam se u njima i prelomile su me. Osetila sam kako se tanki šavovi kidaju i iz tog nastalog ponora tišina ispušta krik.
Bratac Britanac je jedan obično-neobičan junak, izgubljen u sopstvenim traganjima, po kojima je Goran Gocić poznat. Mučenik. Čovek raspet na golgoti sopstvenih lutanja, komplikovanih osećanja. Podeljen ili preciznije raspolućen onim što mu život u tuđini nije pružio. Povređen prazninom i brazdama koje je tegoban gastarbajterski staž ostavio u njegovoj duši.
Njegov saputnik i sapatnik Vuk Grgurević, čovek je pragmatičan i sušta suprotnost Bratcu. Okićen imenom koje je referenca na sremsku Srbiju i onih koji su branili granice Marije Terezije, Vuk Grgurević je u isto vreme i personifikacija Srbije devedesetih godina. One brutalne, kriminogene, crnoberzijanske Majčice Es, koja je tone i guši se u sopstvenom glibu.
Njih dvojica, dva slučajna prognanika koje je surova Majčica Es zaboravila, koja ih se odrekla i prepustila sudbini, ispovedaju se jedan drugom tokom leta od Njujorka do Beograda. Jedan putujući ka ocu, od koga je čitavog života bežao. Ne želeći da se poredi sa njim, zadržavajući za sebe svu dubinu unutrašnjih sukoba, svu težinu borbe koja ga lomi, on prikazuje sebe hotimično kao vagabunda, probisveta i čoveka sa margine. Tu svoju Majčicu Es on van njenih granica duboko prezire, mrzi i proklinje. Ali joj se, poput biblijskog bludnog sina, vraća u zagrljaj, nadajući se da će ono od čega je pobegao ispariti poput magle u oblacima iznad nje.
Dva brodolomca duše, o koje su udarale bure i šibale ih svojom nemilosrdnom rukom, postaju dva pobratima koji međusobnim priznanjima otkrivaju šta ih mori. Po tome mogu da se prepoznaju povratnici. Oni su izgubljeni u sadašnjosti protkanoj traganjem za odgovorima; prošlosti koju ne mogu da prebole i koja je teška poput vodeničkog kamena okačenog o njihove vratove i vuče ih ka dnu; i konačno budućnosti koja je neizvesna, za koju ne znaju kuda će ih odvesti.
Kako je priča odmicala, od sredine ka početku, ređale su se, poput filmskih sekvenci, scene protkane snažnim emocijama i rečenicama koje imaju snagu tornada. Prepliću se kroz taj dirljivi kovitlac tuga i sreća, radost i neverica, prezir i ljubav. Jesu li njih dvojica bili dobri sinovi, jesu li postali dobri očevi? Ko su? Kakvi su u očima svojih umirućih očeva, a kakvi u očima svoje dece?
Pitanja koja postavljaju sebi ogledalo su jednog urušenog sistema koji su ostavili za sobom. Jesu li dovoljni voleli? I kakve su bile ljubavi od kojih su bežali, ali kojima su čeznuli da se vrate? Nadali su se da će toplina njihovih žena biti dovoljna da ih načini makar malo boljim ljudima, makar malo manje prognanicima, makar malo manje ostavljenim, zaboravljenim, zarobljenim u nepostojećem čardaku ni na nebu ni na zemlji. Da će osetiti kako makar malo više pripadaju, kako njihovo nigdevanje nije zauvek, kako je njihova samoća prolazna, kako se sve može preboleti.
Bratac Britanac, bežeći od očevih prekora i nerazumevanja, rastrzan u tuđini tiho pati, preispitujući se da li je mogao drugačije i da li je želeo da bude drugačiji. On se ne miri sa sudbinom, ne miri s Majčicom Es koja ga je izbrisala sa spiska i koja se pretvara da je nevidljiv, da ne postoji, da ga nema. Ona se ophodi prema njemu poput zle maćehe iz bajki. Ali za njom junak ipak pati i sanja da joj se vrati, koliko god da ga je povredila i razbila mu iluzije. Možda snovi mogu postati stvarnost, možda java nije ono isto crnilo od koga je pobegao?
Vuk Grgurević je Bratčev antipod. Bratčeva introspekcija pretvara se u Vukovu otvorenost; ovde se ogoljava jedna samo naizgled plitka i površna, a u stvari veoma kompleksna ličnost. Ona na duši nosi teške ožiljke sistema koji ga je naterao da, poput buntovnika, ali sa razlogom, svoj put krči pesnicama i oružjem.
Roman „Čovek iz nehata“ je značajno drugačija od prethodna dva romana koje je Goran Gocić napisao, jer je njim vešto napravio zaokret u načinu pripovedanja i uneo svežinu u stil. Ispod naizgled pitke priče i radnje koja je konzistentna krije se oštri i gorki cinizam, ogledan u čudnoj ljubavi prema Majčici Es. Junaci, naizgled sušte suprotnosti, ipak su jedno: dve strane jedne medalje, odrazi koji se preklapaju kao u ogledalu.
Sačuvao je Goran u ovom romanu ono zbog čega ga kao pisca izuzetno cenim i volim. To je snaga njegovog lirskog izraza, lepota u njegovim rečenicama, poetski dah u prozi surove tematike. Prisutna je moć da štedeći reči, u rečenicama koje su jasne i koncizne, kaže mnogo, terajući čitaoce da se zamisle, da zarone u dubinu bića i preispitaju svoj život, svoje porodične odnose, da tragaju za onim odgovorima od kojih beže, sa kojima nemaju snage da se suoče. Da se, kada se bura emocija stiša, pronađu i otkriju svoju prirodu i biće, baš onakve kakvi jesu, bez ulepšavanja i prikrivanja.
„Čovek iz nehata“ je protkan specifičnom protestantskom, pragmatičnom i svedenom filozofijom. Sačuvao je Goran i ono po čemu je kao književnik prepoznatljiv, a to je tema lutanja i traganja za suštastvenošću, koja se prepliće sa samo naizgled grubim, muškim dijalozima. A opet, stvorio je priču potpuno drugačiju od drugih: bez hladnoće koja je karakteristična za njegovu „Poslednju stanicu Britaniju“, prožetu dubinom emocionalne inteligencije po kojoj je poznat „Tai“.
Zato nije teško odgovoriti na jedno jednostavno pitanje, može li se biti čovek iz – nehata? To može biti svako od nas. Ovo je priča u kojoj se, nezavisno od pola, starosne dobi i životnog (ne)iskustva može prepoznati svako.
Autor: Jelena Nedeljković
Zastala mi je na trenutak knedla u grlu kada sam na samom početku priče pročitala reči koje izgovara Bratac Britanac, junak romana Gorana Gocića „Čovek iz nehata“. Ili su to bile moje reči? Više nisam bila sigurna ko ih je izgovorio. Prepoznala sam se u njima i prelomile su me. Osetila sam kako se tanki šavovi kidaju i iz tog nastalog ponora tišina ispušta krik.
Bratac Britanac je jedan obično-neobičan junak, izgubljen u sopstvenim traganjima, po kojima je Goran Gocić poznat. Mučenik. Čovek raspet na golgoti sopstvenih lutanja, komplikovanih osećanja. Podeljen ili preciznije raspolućen onim što mu život u tuđini nije pružio. Povređen prazninom i brazdama koje je tegoban gastarbajterski staž ostavio u njegovoj duši.
Njegov saputnik i sapatnik Vuk Grgurević, čovek je pragmatičan i sušta suprotnost Bratcu. Okićen imenom koje je referenca na sremsku Srbiju i onih koji su branili granice Marije Terezije, Vuk Grgurević je u isto vreme i personifikacija Srbije devedesetih godina. One brutalne, kriminogene, crnoberzijanske Majčice Es, koja je tone i guši se u sopstvenom glibu.
Njih dvojica, dva slučajna prognanika koje je surova Majčica Es zaboravila, koja ih se odrekla i prepustila sudbini, ispovedaju se jedan drugom tokom leta od Njujorka do Beograda. Jedan putujući ka ocu, od koga je čitavog života bežao. Ne želeći da se poredi sa njim, zadržavajući za sebe svu dubinu unutrašnjih sukoba, svu težinu borbe koja ga lomi, on prikazuje sebe hotimično kao vagabunda, probisveta i čoveka sa margine. Tu svoju Majčicu Es on van njenih granica duboko prezire, mrzi i proklinje. Ali joj se, poput biblijskog bludnog sina, vraća u zagrljaj, nadajući se da će ono od čega je pobegao ispariti poput magle u oblacima iznad nje.
Dva brodolomca duše, o koje su udarale bure i šibale ih svojom nemilosrdnom rukom, postaju dva pobratima koji međusobnim priznanjima otkrivaju šta ih mori. Po tome mogu da se prepoznaju povratnici. Oni su izgubljeni u sadašnjosti protkanoj traganjem za odgovorima; prošlosti koju ne mogu da prebole i koja je teška poput vodeničkog kamena okačenog o njihove vratove i vuče ih ka dnu; i konačno budućnosti koja je neizvesna, za koju ne znaju kuda će ih odvesti.
Kako je priča odmicala, od sredine ka početku, ređale su se, poput filmskih sekvenci, scene protkane snažnim emocijama i rečenicama koje imaju snagu tornada. Prepliću se kroz taj dirljivi kovitlac tuga i sreća, radost i neverica, prezir i ljubav. Jesu li njih dvojica bili dobri sinovi, jesu li postali dobri očevi? Ko su? Kakvi su u očima svojih umirućih očeva, a kakvi u očima svoje dece?
Pitanja koja postavljaju sebi ogledalo su jednog urušenog sistema koji su ostavili za sobom. Jesu li dovoljni voleli? I kakve su bile ljubavi od kojih su bežali, ali kojima su čeznuli da se vrate? Nadali su se da će toplina njihovih žena biti dovoljna da ih načini makar malo boljim ljudima, makar malo manje prognanicima, makar malo manje ostavljenim, zaboravljenim, zarobljenim u nepostojećem čardaku ni na nebu ni na zemlji. Da će osetiti kako makar malo više pripadaju, kako njihovo nigdevanje nije zauvek, kako je njihova samoća prolazna, kako se sve može preboleti.
Bratac Britanac, bežeći od očevih prekora i nerazumevanja, rastrzan u tuđini tiho pati, preispitujući se da li je mogao drugačije i da li je želeo da bude drugačiji. On se ne miri sa sudbinom, ne miri s Majčicom Es koja ga je izbrisala sa spiska i koja se pretvara da je nevidljiv, da ne postoji, da ga nema. Ona se ophodi prema njemu poput zle maćehe iz bajki. Ali za njom junak ipak pati i sanja da joj se vrati, koliko god da ga je povredila i razbila mu iluzije. Možda snovi mogu postati stvarnost, možda java nije ono isto crnilo od koga je pobegao?
Vuk Grgurević je Bratčev antipod. Bratčeva introspekcija pretvara se u Vukovu otvorenost; ovde se ogoljava jedna samo naizgled plitka i površna, a u stvari veoma kompleksna ličnost. Ona na duši nosi teške ožiljke sistema koji ga je naterao da, poput buntovnika, ali sa razlogom, svoj put krči pesnicama i oružjem.
Roman „Čovek iz nehata“ je značajno drugačija od prethodna dva romana koje je Goran Gocić napisao, jer je njim vešto napravio zaokret u načinu pripovedanja i uneo svežinu u stil. Ispod naizgled pitke priče i radnje koja je konzistentna krije se oštri i gorki cinizam, ogledan u čudnoj ljubavi prema Majčici Es. Junaci, naizgled sušte suprotnosti, ipak su jedno: dve strane jedne medalje, odrazi koji se preklapaju kao u ogledalu.
Sačuvao je Goran u ovom romanu ono zbog čega ga kao pisca izuzetno cenim i volim. To je snaga njegovog lirskog izraza, lepota u njegovim rečenicama, poetski dah u prozi surove tematike. Prisutna je moć da štedeći reči, u rečenicama koje su jasne i koncizne, kaže mnogo, terajući čitaoce da se zamisle, da zarone u dubinu bića i preispitaju svoj život, svoje porodične odnose, da tragaju za onim odgovorima od kojih beže, sa kojima nemaju snage da se suoče. Da se, kada se bura emocija stiša, pronađu i otkriju svoju prirodu i biće, baš onakve kakvi jesu, bez ulepšavanja i prikrivanja.
„Čovek iz nehata“ je protkan specifičnom protestantskom, pragmatičnom i svedenom filozofijom. Sačuvao je Goran i ono po čemu je kao književnik prepoznatljiv, a to je tema lutanja i traganja za suštastvenošću, koja se prepliće sa samo naizgled grubim, muškim dijalozima. A opet, stvorio je priču potpuno drugačiju od drugih: bez hladnoće koja je karakteristična za njegovu „Poslednju stanicu Britaniju“, prožetu dubinom emocionalne inteligencije po kojoj je poznat „Tai“.
Zato nije teško odgovoriti na jedno jednostavno pitanje, može li se biti čovek iz – nehata? To može biti svako od nas. Ovo je priča u kojoj se, nezavisno od pola, starosne dobi i životnog (ne)iskustva može prepoznati svako.
Autor: Jelena Nedeljković
