Branislav Janković rođen je u Nišu. Godinama se bavio novinarstvom, bio je urednik i voditelj dvadeset godina u dopisništvu RTS u Nišu. Član je Srpskog književnog društva. Izdao je osam romana, a najnoviji upravo je Zidanje ambisa.

Neki ambisi postoje, a neke sami stvorimo.

Ukoliko ste do sada čitali barem jedan roman pomenutog pisca onda su vam motivi koje koristi u svojim romanima jasni. Prepoznaćete ih u skoro svakom, sa malo razlike u temi samog romana. Iako koristi iste motive, ume veoma dobro da ih ubaci u temu i zainteresuje čitalačku publiku za svaki roman. 

Moje je da mislim da postoji dobro u ljudima i da ne moraju da veruju u nešto iz straha od kazne, već od želje iz srca. 

„Zidanje ambisa“ može se kategorisati na više načina, nekome je ovo istorijski roman, nekome istorijski triler, ali sasvim sigurno bez kategorizacije ovo je jedna priča koja vas uvuče i ne pušta do poslednje stranice.

Autor nas vraća vekovima unazad, kada se gradio manastir Visoki Dečani. Gvozdeni oblaci nadvili su se nad manastirskim imanjem. Susrećemo se sa različitim slojevima ljudi, ali u središtu priče su fra Vita, bunardžija Vidoje i mladi Srđ sa Hilandara. Svako je doveden tu sa ciljem da se manastir što brže sazida i oslika.

Prisutno lelujanje između dva sveta, ovozemaljskog i onozemaljskog, nečastive sile, demoni i veštice nisu zaobišle ni ove junake. Oslikano je i verovanje u paganske običaje i bogove, kao i prinošenje žrtve.

Onda kada pomisle da se sve ruši i da je manastir nemoguće sazidati, a ponajmanje oslikati, onda kada se bunar urušava i nije moguće posao privesti kraju, nad selo, manastir i okrug nadvija se senka nečastivih sila. Kao i do sada, kako smo navikli, junaci romana nalaze spas iz svih nedaća, ovoga puta to je jedan slepi prosjak i jedna pesma koja će ujediniti sve.

Kroz tri priče i tri ugla sagledavamo ovu priču koja je izuzetno kompleksna. Vodimo unutrašnje borbe sa nevidljivim demonima i pomažemo junacima da izađu kao pobednici. Ispod svake stvarne, ovozemaljske priče postoji i onozemaljska koja tera čoveka na stvari koje nikada ne bi uradio.

Samo se budale ne plaše dana koji dolaze. Mesec i sunce umeju da zamene mesta, a kamoli neće sreće i nesreća. Sad si gore, pa se začas nađeš u blatu. A neko u blatu nađe kraljevsku krunu.

Iako ujedinjeni u poslu, sa puno sloge i iskrenog prijateljstva fra Vita, Vidoje i Srđ nalaze se na klackalici, preživeti ili nestati sa ovoga sveta.

Pored svih tih malih, reklo bi se nebitnih ljudi, suprotnost i ravnotežu u priči prave im gospodari i jedna žena zelenih očiju.

[…] I da nema nas takvih, blesavih i ludih, ko bi opisao lepotu žene i sve ono što čovek oseti gledajući to čudo, jer žena jeste od Boga stvoreno čudo. […]

Koliki je put do uspeha ili do poraza učimo od junaka ove priče, a sasvim je sigurno da će se barem neko posle čitanja ovog romana zapitati koliko smo sopstvenih ambisa sami sagradili i u njih uskočili, a da toga nismo bili ni svesni.

I kule u vazduhu su zidanje. I naše misli i želje su zidanje. I san se može ozidati. Kao i ambis.

Autor: Radmila Marković
Izvor: Delfi Kutak / booksandscarves.com