Delfi Kutak je pročitao: „Tuđa pravila“
Dvadesetih godina dvadesetog veka, doktor Vilbur Larč bio je mladi ginekolog koji je nakon jedinog seksualnog iskustva u životu zaradio sifilis, iskustvo i boljku što će ga osuditi na doživotni celibat i načiniti ga bolećivim i punim razumevanja za očajne žene kojima u nevolji i muškarci i okolina okreću leđa i nazivaju ih prosto – kurve.
„U Sent Klaudsu bi trebalo da ima prokleti doktor i prokleta škola i prokleti pandur i prokleti advokat pošto su odatle pobegli prokleti muškarci (koji ionako nisu bili ni za šta) i ostavili ga bespomoćnim ženama i siročićima!“
I tako doktor Larč stiže u Sent Klauds, bolnicu, sirotište, doživotni dom, da bude ginekolog, patolog, hroničar, socijalni radnik, sveopšti tutor i u jednom posebnom slučaju-otac. Kad se jutro rodi i magla digne, a kroz prozor naziru siluete žena koje od železničke stanice hodaju put sirotišta, tromo i pogrbljeno, noseći nesreću kao kaput, doktoru Larču je dovoljan pogled da proceni u kom je mesecu koja i hoće li abortus biti bezbedan ili će u ustanovi morati da sačeka porođaj. Abortus ili siroče. To su dva krajnja i jedina produkta ustanove u Mejnu, u godinama u kojima je abortus nelegalan i u kojima dr Larč izvodi isti bez griže savesti, nazivajuci ga Božjim poslom, jer ako je Bog mogao da dozvoli da žena bude silovana ili iskorišćena, onda dobri doktor može da dozvoli sebi da se igra Boga. Atmosfera u Sent Klaudsu je vrlo živopisna, dok u sali škripi kireta duž zida materice, u drugoj prostoriji plaču novorođenčad, u trećoj je leš koji čeka na obdukciju, u četvrtoj biološki otpad u vidu tromesečnog fetusa, u dvorištu jedno siroče vuče drugo u praznoj kutiji od urinarnih katetera, a autostopom vraća se Homer Vels, bežeći od potencijalnih usvojitelja, po drugi, treći, peti put, krakat i prerastao i svestan da nema većeg siročeta od onog koje sirotište doživljava kao sopstveni dom, a doktora koji ga je neželjenog doneo na svet kao sopstvenog oca.
Dva muškarca, doktor koji će do smrti svega par puta kročiti van Sent Klaudsa, i Homer, sukobljen sam sa sobom u svojoj ljubavi i odanosti prema doktoru i ustanovi iz koje potiče, čine glavne protagoniste ovog epskog dela. U svojoj međusobnoj ljubavi škrti i nedorečeni, je li čudno što „otac“ koji je svoj život posvetio Sent Klaudsu ne želi ni da zna dokle je svet van bolnice stigao, dok „sin“ koji izrasta u mladog čoveka pokušava da nađe smisao i sebe van ovih zidina, makar bio običan berač jabuka, makar spavao u baraci, sa crncima nadničarima, daleko, pod mesečinom, nazivajući sebe beduinom, jer nema veće stvari za kojom siroče čezne od svakodnevnog života. Od nečeg svog, makar bilo i komad neba. Gde će pravila pisati sam. U tuđoj kući i pravila su tuđa.
A u sirotištu se život prekida i drugi život rađa, mališani smenjuju i utrkuju za bolju porodicu, uspavljujući se uz Davida Koperfilda, i opraštajući od druga koji je našao dom.
„Fazi Stoun je našao porodicu. Laku noć Fazi Stoune. Laku noć prinčevi Mejna, kraljevi Nove Engleske“.
Pisala sam o „Garpu“ kad je izašao, i upotrebila rečenicu koja glasi: „svako ko sebe smatra poznavaocem književnosti morao bi da pročita 'Garpa'“. Sada moram da preformulišem: svako bi morao da čita Irvinga. „Garp“ i „Tuđa pravila“ su potpuno drugačije knjige, i upravo to govori o talentu Džona Irvinga, to što nas može nasmejati u jednoj a slomiti nam srce u drugoj knjizi. „Garpa“ sam obožavala, ali ovo delo mi je uskratilo san, uvuklo mi se u kosti, poremetilo mi rutinu, nateralo me da u pola noći kada sam je završila šaljem prijateljici poruku: „Ovo je genijalno, genijalnoooo.“ Šta je ovaj čovek koji o medicini piše poput doktora, o plantažama poput ratara, o letelicama i bombarderima poput ratnog istorijskog hroničara? Pisac, hirurg, ili naprosto genije?
Ovako se stvara savršena književnost, baš ovako, sa pričom koja ne da mira, sa rečenicama koje prepisujete i podvlačite da ne zaboravite te bisere, sa željom da poslednjih 20 strana otegnete u 2 sata jer vam se ne rastaje baš ni od koga. Ako se nađe neko koga „Tuđa pravila“ neće oduševiti, i ko će knjizi naći bilo kakvu zamerku, volela bih da čujem njegove argumente. Stavila sam je na policu uz Stajnbekovo „Istočno od raja“, jer me neodoljivo podsetila na nju. U mnogim knjigama se uživa, ali ove se doslovno VOLE, vole i pamte za ceo život.
Autor: Ana Lazarević
Izvor: Delfi Kutak
„U Sent Klaudsu bi trebalo da ima prokleti doktor i prokleta škola i prokleti pandur i prokleti advokat pošto su odatle pobegli prokleti muškarci (koji ionako nisu bili ni za šta) i ostavili ga bespomoćnim ženama i siročićima!“
I tako doktor Larč stiže u Sent Klauds, bolnicu, sirotište, doživotni dom, da bude ginekolog, patolog, hroničar, socijalni radnik, sveopšti tutor i u jednom posebnom slučaju-otac. Kad se jutro rodi i magla digne, a kroz prozor naziru siluete žena koje od železničke stanice hodaju put sirotišta, tromo i pogrbljeno, noseći nesreću kao kaput, doktoru Larču je dovoljan pogled da proceni u kom je mesecu koja i hoće li abortus biti bezbedan ili će u ustanovi morati da sačeka porođaj. Abortus ili siroče. To su dva krajnja i jedina produkta ustanove u Mejnu, u godinama u kojima je abortus nelegalan i u kojima dr Larč izvodi isti bez griže savesti, nazivajuci ga Božjim poslom, jer ako je Bog mogao da dozvoli da žena bude silovana ili iskorišćena, onda dobri doktor može da dozvoli sebi da se igra Boga. Atmosfera u Sent Klaudsu je vrlo živopisna, dok u sali škripi kireta duž zida materice, u drugoj prostoriji plaču novorođenčad, u trećoj je leš koji čeka na obdukciju, u četvrtoj biološki otpad u vidu tromesečnog fetusa, u dvorištu jedno siroče vuče drugo u praznoj kutiji od urinarnih katetera, a autostopom vraća se Homer Vels, bežeći od potencijalnih usvojitelja, po drugi, treći, peti put, krakat i prerastao i svestan da nema većeg siročeta od onog koje sirotište doživljava kao sopstveni dom, a doktora koji ga je neželjenog doneo na svet kao sopstvenog oca.
Dva muškarca, doktor koji će do smrti svega par puta kročiti van Sent Klaudsa, i Homer, sukobljen sam sa sobom u svojoj ljubavi i odanosti prema doktoru i ustanovi iz koje potiče, čine glavne protagoniste ovog epskog dela. U svojoj međusobnoj ljubavi škrti i nedorečeni, je li čudno što „otac“ koji je svoj život posvetio Sent Klaudsu ne želi ni da zna dokle je svet van bolnice stigao, dok „sin“ koji izrasta u mladog čoveka pokušava da nađe smisao i sebe van ovih zidina, makar bio običan berač jabuka, makar spavao u baraci, sa crncima nadničarima, daleko, pod mesečinom, nazivajući sebe beduinom, jer nema veće stvari za kojom siroče čezne od svakodnevnog života. Od nečeg svog, makar bilo i komad neba. Gde će pravila pisati sam. U tuđoj kući i pravila su tuđa.
A u sirotištu se život prekida i drugi život rađa, mališani smenjuju i utrkuju za bolju porodicu, uspavljujući se uz Davida Koperfilda, i opraštajući od druga koji je našao dom.
„Fazi Stoun je našao porodicu. Laku noć Fazi Stoune. Laku noć prinčevi Mejna, kraljevi Nove Engleske“.
Pisala sam o „Garpu“ kad je izašao, i upotrebila rečenicu koja glasi: „svako ko sebe smatra poznavaocem književnosti morao bi da pročita 'Garpa'“. Sada moram da preformulišem: svako bi morao da čita Irvinga. „Garp“ i „Tuđa pravila“ su potpuno drugačije knjige, i upravo to govori o talentu Džona Irvinga, to što nas može nasmejati u jednoj a slomiti nam srce u drugoj knjizi. „Garpa“ sam obožavala, ali ovo delo mi je uskratilo san, uvuklo mi se u kosti, poremetilo mi rutinu, nateralo me da u pola noći kada sam je završila šaljem prijateljici poruku: „Ovo je genijalno, genijalnoooo.“ Šta je ovaj čovek koji o medicini piše poput doktora, o plantažama poput ratara, o letelicama i bombarderima poput ratnog istorijskog hroničara? Pisac, hirurg, ili naprosto genije?
Ovako se stvara savršena književnost, baš ovako, sa pričom koja ne da mira, sa rečenicama koje prepisujete i podvlačite da ne zaboravite te bisere, sa željom da poslednjih 20 strana otegnete u 2 sata jer vam se ne rastaje baš ni od koga. Ako se nađe neko koga „Tuđa pravila“ neće oduševiti, i ko će knjizi naći bilo kakvu zamerku, volela bih da čujem njegove argumente. Stavila sam je na policu uz Stajnbekovo „Istočno od raja“, jer me neodoljivo podsetila na nju. U mnogim knjigama se uživa, ali ove se doslovno VOLE, vole i pamte za ceo život.
Autor: Ana Lazarević
Izvor: Delfi Kutak
