Delfi Kutak je pročitao: „Smrtni i besmrtni život devojčice iz Milana“
Devetogodišnji Mimi je usamljen dečak iz Napulja čiji dani prolaze u učenju i u posmatranju devojčice iz susedstva, skoro njegove vršnjakinje, koja pleše na svom balkonu. On je posmatra i strahuje za njen život jer se svojim plesom na simsu terase ona izlaže smrtnoj opasnosti, a pritom se čini da ga uopšte ne primećuje.
Dečja simpatija prerasta u opsesiju. A kada već na drugoj strani knjige pročitate da Mimi za sebe kaže „ja sam po prirodi bio nesrećan“, ne možete očekivati slavlje i veselje u knjizi.
Od dečjih igara, simpatija i dvoboja, baš zbog te devojčice Milanežanke, prelazimo na put kroz mračne tunele Mimijevog detinjstva. Njega su obeležile grobnice i leševi, Mimi je opsednut mislima o smrti. Tokom čitavog detinjstva pokušava da sazna šta se dešava ispod teških nadgrobnih ploča, koje su to priče koje mrtvaci pričaju između sebe dok tumaraju mračnim i vlažnim hodnicima.
Moram priznati da ne volim mnogo knjige o smrti i zagrobnom životu, i bila sam na ivici da ostavim ovaj neveliki roman i ne završim ga. Ipak, želja da saznam šta će biti sa ovim dečakom do kraja, u šta će izrasti, terala me je da istrajem i nisam se pokajala. Uz to, besprekoran stil kojim piše Domeniko Starnone vas prosto privuče i ne dozvoljava da mrdnete pre kraja romana.
Lik Mimijeve babe je posebno slojevit. Neugledna starica baburastog nosa postaje glavni oslonac u Mimijevom životu, njegov odan prijatelj, anđeo čuvar i osoba koja je umnogome doprinela njegovom uspehu u životu i karijeri. Pratimo Mimijevo odrastanje i sazrevanje, kao i njegovog odnosa prema babi – od početne odbojnosti (još dok je bio dete, zbog njenog izgleda) do krajnje ljubavi i zahvalnosti zbog svega što je učinila za njega tokom života.
Drugi deo knjige je, po mom mišljenju, jezgrovitiji i interesantniji od prvog. U njemu dolazi do važnih životnih lekcija koje Mimi uči, do razrešenja mnogih nedoumica i misterija koje su obeležile njegovo odrastanje.
Baba, kao važna figura u romanu, pokazuje svu svoju lepotu i veličanstvenost u danima Mimijevog studentskog života. Ostaje dostojanstvena u svom skromnom, mirnom životu do samog kraja. Iza nje su ostala mnoga životna iskustva koja je prenela Mimiju, kao ona o poljupcima i mudrosti koje mu je izrekla („bolje je biti rasipnik nego škrtica“), mnoge tajne su dobile svoje odgovore zahvaljujući njoj.
Zacenila se od smeha, pomodrela je, oči su joj se sijale, nije mogla da prestane da se smeje. Shvatila je da posle smrti nema ničega, nema Boga, nema Bogorodice, nema svetaca, pakla, čistilišta, nema ničega.
Domeniko Starnone je ugledni italijanski pisac, dobitnik brojnih nagrada. Njegov stil pisanja je jasan i slikovit, a opet jednostavan i topao. Šta god da ste čitali o njemu i njegovim romanima, ostavite po strani i upustite se u sopstvenu avanturu otkrivanja magije reči koju on poseduje. Ako vam se i učini da njegove priče nisu po vašoj meri, on će vas razuveriti i kupiti svojim lepim stilom pisanja i jezikom i naterati da knjigu koju držite u ruci pročitate do kraja i duboko se zamislite zbog svega u njoj napisanog.
Autor: Jelena Ivetić
Izvor: Delfi Kutak
Dečja simpatija prerasta u opsesiju. A kada već na drugoj strani knjige pročitate da Mimi za sebe kaže „ja sam po prirodi bio nesrećan“, ne možete očekivati slavlje i veselje u knjizi.
Od dečjih igara, simpatija i dvoboja, baš zbog te devojčice Milanežanke, prelazimo na put kroz mračne tunele Mimijevog detinjstva. Njega su obeležile grobnice i leševi, Mimi je opsednut mislima o smrti. Tokom čitavog detinjstva pokušava da sazna šta se dešava ispod teških nadgrobnih ploča, koje su to priče koje mrtvaci pričaju između sebe dok tumaraju mračnim i vlažnim hodnicima.
Moram priznati da ne volim mnogo knjige o smrti i zagrobnom životu, i bila sam na ivici da ostavim ovaj neveliki roman i ne završim ga. Ipak, želja da saznam šta će biti sa ovim dečakom do kraja, u šta će izrasti, terala me je da istrajem i nisam se pokajala. Uz to, besprekoran stil kojim piše Domeniko Starnone vas prosto privuče i ne dozvoljava da mrdnete pre kraja romana.
Lik Mimijeve babe je posebno slojevit. Neugledna starica baburastog nosa postaje glavni oslonac u Mimijevom životu, njegov odan prijatelj, anđeo čuvar i osoba koja je umnogome doprinela njegovom uspehu u životu i karijeri. Pratimo Mimijevo odrastanje i sazrevanje, kao i njegovog odnosa prema babi – od početne odbojnosti (još dok je bio dete, zbog njenog izgleda) do krajnje ljubavi i zahvalnosti zbog svega što je učinila za njega tokom života.
Drugi deo knjige je, po mom mišljenju, jezgrovitiji i interesantniji od prvog. U njemu dolazi do važnih životnih lekcija koje Mimi uči, do razrešenja mnogih nedoumica i misterija koje su obeležile njegovo odrastanje.
Baba, kao važna figura u romanu, pokazuje svu svoju lepotu i veličanstvenost u danima Mimijevog studentskog života. Ostaje dostojanstvena u svom skromnom, mirnom životu do samog kraja. Iza nje su ostala mnoga životna iskustva koja je prenela Mimiju, kao ona o poljupcima i mudrosti koje mu je izrekla („bolje je biti rasipnik nego škrtica“), mnoge tajne su dobile svoje odgovore zahvaljujući njoj.
Zacenila se od smeha, pomodrela je, oči su joj se sijale, nije mogla da prestane da se smeje. Shvatila je da posle smrti nema ničega, nema Boga, nema Bogorodice, nema svetaca, pakla, čistilišta, nema ničega.
Domeniko Starnone je ugledni italijanski pisac, dobitnik brojnih nagrada. Njegov stil pisanja je jasan i slikovit, a opet jednostavan i topao. Šta god da ste čitali o njemu i njegovim romanima, ostavite po strani i upustite se u sopstvenu avanturu otkrivanja magije reči koju on poseduje. Ako vam se i učini da njegove priče nisu po vašoj meri, on će vas razuveriti i kupiti svojim lepim stilom pisanja i jezikom i naterati da knjigu koju držite u ruci pročitate do kraja i duboko se zamislite zbog svega u njoj napisanog.
Autor: Jelena Ivetić
Izvor: Delfi Kutak
