Nedavno sam pročitala „Svet po Garpu“ i time zaokružila čitanje svih romana Džona Irvinga objavljenih u Laguninom izdanju.

Kad pogledam „Tuđa pravila“, „Svet po Garpu“, „Poslednju noć u Krivoj Reci“ i „Molitvu za Ovena Minija“, prvo osetim ogromno divljenje prema pripovedačkom umeću Džona Irvinga. Sve njegove knjige imaju zajedničke odlike, koje ih čine zaista posebnim.

1. Džonu Irvingu neobjašnjivo lako polazi za rukom da nas uvuče u svet svojih pomalo uvrnutih likova, da nas uplete u njihove zamršene i neretko dramatične doživljaje. Čitajući svaku njegovu knjigu, osećala sam da hodam stopama njegovih junaka.

2. Irvingovi likovi su često pomalo luckasti, nespretni, sa fizičkim nedostacima, ali i sa bogatim unutrašnjim svetom. Krasi ih stalna zapitanost nad samim sobom, nad drugima, nad čitavim društvom. Herojska je njihova sposobnost da reše ili prihvate teškoće koje ne zaokupljuju samo njih, već se sa njima i svako od nas često susreće.

3. Zanimljivo je da gotovo svaki lik u Irvingovim romanima odrasta bez jednog ili oba roditelja, a to na specifičan način oblikuje njihove živote. Bilo da opisuje Homerovo odrastanje u sirotištu uz doktora Larča kao očinsku figuru, ili potragu Džona Vilrajta za ocem, bilo da dočarava Garpov odnos sa majkom, ženom i decom, ili Danijelovo odrastanje bez majke, uz oca, Irving kao stub svojih priča postavlja porodicu i njen značaj za svakog pojedinca.

4. Iako je u svojim knjigama Irving okrenut ka pojedincima, suptilno, kroz njihove lične drame, provlači i jasno izražava svoje stavove u vezi sa bitnim društvenim temama. Recimo, u „Tuđim pravilima“, između ostalog, bavi se pitanjem prava na abortus, odrastanjem u sirotištu... U „Svetu po Garpu“ silovanjem, ženskim pravima, ekstremnim feminizmom... Obrađuje i bitna politička pitanja u vezi sa ratom, Vijetnamskim ratom pre svega, ali i sa politikom koju prema drugim zemljama sprovode Sjedinjene Američke Države. To se najsnažnije oseća u „Molitvi za Ovena Minija“.

5. Teme kojima se Irving bavi, bilo da su lične ili univerzalne, gotovo uvek su teške, potresne. Međutim, posebno moćno u njegovom pisanju jeste način na koji ujedinjuje tragično i humor. Neretko su priče uspevale da me uzdrmaju, uznemire, a da me istovremeno nasmeju. Time

Irving nikako ne umanjuje važnost teme koju opisuje, već naglašava onu svima poznatu i tako izrazito ljudsku osobinu da se smejemo i kad nam je najteže.

Mogla bih da nabrojim još mnogo zajedničkih osobina Irvingovih romana, ali je vrlo bitno naglasiti da, uz sve zajedničke imenitelje, svaka njegova knjiga ima i svoje posebne karakteristike. Nisu sva njegova dela podjednako delovala na mene, niti su mi se podjednako dopala.

1. „Poslednja noć u Krivoj Reci“ mi se najmanje dopala. Ponekad sam se teško probijala kroz duge opise, često ih smatrajući nepotrebnim. Pojedini delovi su bili mirni, s primetnim odsustvom dramatizacije, dok su drugi bili suviše naglašeni. Čak sam, neposredno nakon čitanja, bila razočarana, ali sada, sa određene vremenske distance, mogu da kažem da mi je drago što sam je pročitala. Samu srž priče nikada neću zaboraviti, a njene poruke će me uvek pratiti.

2. Dobri, stari doktor Larč lik je koji se ne zaboravlja! Sećanje na Homera, siroče kome sirotište nije bilo privremeno mesto boravka već pravi dom, budi nežna, setna osećanja. Bez obzira na brojne zanimljive teme i mnoštvo kvalitetnih, interesantnih likova, ono što pomisao na „Tuđa pravila“ u meni izaziva jesu emocije. Erupcija emocija! Jer se „Tuđa pravila“ ne čitaju. Ova knjiga vodi razgovore sa srcima čitaoca!

3. Za nijansu možda manje emotivna, „Molitva za Ovena Minija“ je najozbiljnija, najzrelija knjiga Džona Irvinga. Obiluje značajnim motivima kao što su smisao rata, politika, žrtvovanje, religija, porodica, prijateljstvo... Ostaće mi upamćena kao knjiga u kojoj je Irving izneo jasne stavove na brojna pitanja sa kojima sam potpuno saglasna.

4. „Svet po Garpu“ je knjiga o svim onim pitanjima koja se javljaju kada se suočavamo sa sopstvenim strahovima, kada smo bespomoćni, obeshrabreni. Ali „Svet po Garpu“ je i knjiga o stvaranju, o pisanju. Ne može da se ne primeti da je u glavnom junaku Garpu, takođe piscu, Irving utkao mnogo toga autobiografskog. Prateći proces kojim Garp stvara i razmišlja o pisanju, kako gradi likove, kako bira teme, možemo mnogo bolje da shvatimo i dela Džona Irvinga. Da mu oprostimo povremenu melodramatičnost i ostale nedostatke. I da njegovo pisanje još više zavolimo.

A da li ste se i vi upoznali sa Irvingovim stvaralaštvom?

Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak