Delfi Kutak je pročitao: „Peta žica“
Roman „Peta žica“ je psihološka drama o ženi koja je počinila greh sa dobrom namerom. Glavna junakinja je ubila čoveka kako bi zaštitila voljenu osobu od nasilja.
Teodora Kaluđerović je važila za dobrodušnu i mirnu violinistkinju. Prerano je ostala bez roditelja, pa je neko vreme živela sa starijom sestrom Sofijom i bakom. Kada je baka umrla, ostale su njih dve same da se brinu jedna o drugoj. Život se Teodori preokrenuo preko noći kada je počinila zločin, ubivši svog zeta. Ne želeći da se preda policiji, odlazi da se sakrije u manastir kod igumana Tadeja, koji je nekada bio njena prva ljubav. Sada se zove sestra Katarina, uči da živi među monahinjama, strepeći da će je neko prepoznati. Kada je đavo ipak pronađe, beži u jedno selo da obnovi crkvu. Tu se bori sa samom sobom da li da se pokaje, uči kako da veruje Bogu, kako da pobedi zlo, ali se i zaljubljuje u Radovana, dobroćudnog, požrtvovanog i hrabrog seljaka.
Pisac Branislav Janković nam je lepo predstavio unutrašnji svet glavne junakinje. Taj svet je ispunjen velikom sestrinskom ljubavlju, čežnjom za ljubavi muškarca, radostima i tugom, strahovima, požudom, sećanjima, borbom između vere i nevere, između dobra i zla. Kada je Teodora u ulozi lažne monahinje zavolela jednog muškarca i zatrudnela s njim, počela je sve više da preispituje svoj život. Takođe joj se priviđao lik Svete Petke, koji ju je pozivao na pokajanje. Da li vredi da se pokaje i preda radi bolje budućnosti i unutrašnjeg mira?
U ovoj knjizi ima i elemenata fantastike. Pojavljuju se sveci i đavoli, đavoli u obliku životinja iskušavaju sestru Katarinu. Ponekad se pitamo šta je san, a šta je java. S druge strane, preispituje se odnos između čoveka i Boga, nevinosti i grehova. Postavlja se pitanje da li Bog više voli pokajnike koji su iskusili greh, pa su se vratili na pravi put. Jedan od takvih je monahinja Arsenija, brižna i nežna prema glavnoj junakinji. Iznenadićete se koliko se neuobičajeno ponaša za jednu monahinju (recimo, šali se na svoj račun, puši i psuje), ali priznaje svoju ranjivost i pokazuje najviše saosećanja prema Teodori. Onaj koji je svestan sopstvene grešnosti i to prihvata umesto da beži, može najbolje da razume slične sebi.
Lepe misli, opisi i poređenja krase ovaj roman. Izdvojiću samo neke:
Teodora Kaluđerović je važila za dobrodušnu i mirnu violinistkinju. Prerano je ostala bez roditelja, pa je neko vreme živela sa starijom sestrom Sofijom i bakom. Kada je baka umrla, ostale su njih dve same da se brinu jedna o drugoj. Život se Teodori preokrenuo preko noći kada je počinila zločin, ubivši svog zeta. Ne želeći da se preda policiji, odlazi da se sakrije u manastir kod igumana Tadeja, koji je nekada bio njena prva ljubav. Sada se zove sestra Katarina, uči da živi među monahinjama, strepeći da će je neko prepoznati. Kada je đavo ipak pronađe, beži u jedno selo da obnovi crkvu. Tu se bori sa samom sobom da li da se pokaje, uči kako da veruje Bogu, kako da pobedi zlo, ali se i zaljubljuje u Radovana, dobroćudnog, požrtvovanog i hrabrog seljaka.
Pisac Branislav Janković nam je lepo predstavio unutrašnji svet glavne junakinje. Taj svet je ispunjen velikom sestrinskom ljubavlju, čežnjom za ljubavi muškarca, radostima i tugom, strahovima, požudom, sećanjima, borbom između vere i nevere, između dobra i zla. Kada je Teodora u ulozi lažne monahinje zavolela jednog muškarca i zatrudnela s njim, počela je sve više da preispituje svoj život. Takođe joj se priviđao lik Svete Petke, koji ju je pozivao na pokajanje. Da li vredi da se pokaje i preda radi bolje budućnosti i unutrašnjeg mira?
U ovoj knjizi ima i elemenata fantastike. Pojavljuju se sveci i đavoli, đavoli u obliku životinja iskušavaju sestru Katarinu. Ponekad se pitamo šta je san, a šta je java. S druge strane, preispituje se odnos između čoveka i Boga, nevinosti i grehova. Postavlja se pitanje da li Bog više voli pokajnike koji su iskusili greh, pa su se vratili na pravi put. Jedan od takvih je monahinja Arsenija, brižna i nežna prema glavnoj junakinji. Iznenadićete se koliko se neuobičajeno ponaša za jednu monahinju (recimo, šali se na svoj račun, puši i psuje), ali priznaje svoju ranjivost i pokazuje najviše saosećanja prema Teodori. Onaj koji je svestan sopstvene grešnosti i to prihvata umesto da beži, može najbolje da razume slične sebi.
Lepe misli, opisi i poređenja krase ovaj roman. Izdvojiću samo neke:
Postoje neke noći drugačije od ostalih. One što ocrtaju raskrsnicu u našim životima, te krenemo nekim drugim putevima, neobeleženim znakovima i semaforima koji bi nas svojim crvenim svetlom možda zaustavili.
***
Nisam imala neki veliki izbor. Ja sam bila zaključana u kazamat sopstvenog srca. Moj mili Saša, iguman Tadej, znao je šta me čeka, i zato mi je rekao da su zatvori uma i duše mnogo gori.
***
Teodora, govorile su košulja i posteljina, ukradeni sa žica pa podignuti visoko u vazduh, nestajući put neba koje je bilo sve crnje. Krdo besnih konja jahalo je iznad sela. Okrenula sam se na leđa, ugledala nebo crno od oblaka koji su jurili udarajući jedan o drugi u želji da pokažu svu svoju surovost i jačinu.
Teodora Kaluđerović je slična nama samima. Koliko daleko bismo otišli kako bismo zaštitili voljenu osobu? Tanka je granica između dobra i zla, a mi ljudi često razapeti između ta dva. Kao što pokazuje „Peta žica“, nije nam lako da se iskupimo i vratimo na pravi put. Ljubav nas navodi na greh, ali i na dobra dela.
Piše: Mirjana Dimitrijević
Izvor: Delfi Kutak
