Delfi Kutak je pročitao: „Londonsko spiritističko društvo“
Postoji onaj trenutak tišine, neposredno pre nego što se sveća ugasi, kada se senke u sobi izduže i kada racionalni deo našeg uma na trenutak zaćuti. To je trenutak u kojem se svi bar potajno zapitamo da li je ovo zaista sve i šta nas čeka kada se svetla ugase. Čovečanstvo je oduvek bilo opsednuto onim što dolazi posle, a ta iskonska radoznalost nas prati još od malih nogu.
Sećate li se detinjstva i onih zabranjenih i pomalo jezivih igara kada roditelji nisu kod kuće? Improvizovane Ouija table napravljene od papirića poređanih ukrug, prevrnuta čašica za rakiju u sredini i drhtavi prsti naslonjeni na staklo dok tiho pitamo ima li koga ovde. Svi smo to radili. Neko bi uvek gurnuo čašu, ili smo bar tako tvrdili da bismo se utešili, neko bi vrisnuo, a neko ne bi smeo da spava te noći. U osnovi te dečje igre leži duboka i filozofska potreba, a to je želja da pobedimo konačnost smrti i da znamo da oni koje smo izgubili nisu nestali u ništavilo, već da nas i dalje čuju.
Upravo na toj granici između tuge, nade i vrhunske prevare smestila se radnja romana „Londonsko spiritističko društvo“ autorke Sare Pener. Radnja nas vodi u 1873. godinu, u London koji je sam po sebi lik u ovoj priči – mračan, maglovit i pun tajni. To je bilo vreme kada je spiritizam bio više od igre jer je bio religija očajnih. Ljudi su hrlili kod medijuma tražeći utehu dok su ovi drugi u mraku svojih salona izvodili predstave koje su balansirale na ivici nauke i čistog šarlatanstva. Knjiga prati dve žene – Lenu Viks, koja veruje samo u činjenice i logiku, i Vodlin D’Aler, čuvenu medijumku koja tvrdi da čuje mrtve. Njih dve udružuju snage kako bi razotkrile tajne ekskluzivnog muškog kluba i rešile misteriju ubistva.
Iskreno, ovo nije knjiga koja vas zgrabi na prvoj stranici i ne pušta. Početak romana je baš kao i viktorijanska seansa – spor i pun pripreme. Sara Pener detaljno gradi atmosferu i postavlja scenu, pa sam se u tim prvim poglavljima zaista borila sa dosadom. Činilo mi se da se vrtimo ukrug, zarobljeni u magli i dugim opisima bez prave akcije, i osećala sam se kao skeptik na lošoj seansi koji nestrpljivo čeka da se duh konačno pojavi. Poslednja trećina knjige je kao hladan tuš koji vas razbudi. Autorka je vešto iskoristila tu početnu sporost da nas uljuljka kako bi nas kraj iznenadio svojom dinamikom i rešenjima koja nisam videla da dolaze. Ono što je počelo kao spora istraga pretvorilo se u napetu borbu za život gde se postavlja pitanje ko su veća čudovišta, duhovi koji možda vrebaju iz senke ili živi ljudi koji manipulišu tuđom tugom zarad moći.
Ovo je knjiga o ženama koje uzimaju kontrolu u svetu koji žele da poseduju muškarci, bilo da je to svet živih ili svet mrtvih. Ako volite gotsku atmosferu, miris starih knjiga, sveća i misterije (i ako imate strpljenja da pregurate uvodna poglavlja), bićete nagrađeni jer će vas kraj naterati da preispitate sve što ste pročitali na početku. Možda sledeći put kada čujete pucketanje poda u praznoj sobi nećete biti tako sigurni da je to samo stara kuća koja „diše“.
Autor: Željka Kalajdžić
Izvor: Delfi Kutak
Sećate li se detinjstva i onih zabranjenih i pomalo jezivih igara kada roditelji nisu kod kuće? Improvizovane Ouija table napravljene od papirića poređanih ukrug, prevrnuta čašica za rakiju u sredini i drhtavi prsti naslonjeni na staklo dok tiho pitamo ima li koga ovde. Svi smo to radili. Neko bi uvek gurnuo čašu, ili smo bar tako tvrdili da bismo se utešili, neko bi vrisnuo, a neko ne bi smeo da spava te noći. U osnovi te dečje igre leži duboka i filozofska potreba, a to je želja da pobedimo konačnost smrti i da znamo da oni koje smo izgubili nisu nestali u ništavilo, već da nas i dalje čuju.
Upravo na toj granici između tuge, nade i vrhunske prevare smestila se radnja romana „Londonsko spiritističko društvo“ autorke Sare Pener. Radnja nas vodi u 1873. godinu, u London koji je sam po sebi lik u ovoj priči – mračan, maglovit i pun tajni. To je bilo vreme kada je spiritizam bio više od igre jer je bio religija očajnih. Ljudi su hrlili kod medijuma tražeći utehu dok su ovi drugi u mraku svojih salona izvodili predstave koje su balansirale na ivici nauke i čistog šarlatanstva. Knjiga prati dve žene – Lenu Viks, koja veruje samo u činjenice i logiku, i Vodlin D’Aler, čuvenu medijumku koja tvrdi da čuje mrtve. Njih dve udružuju snage kako bi razotkrile tajne ekskluzivnog muškog kluba i rešile misteriju ubistva.
Iskreno, ovo nije knjiga koja vas zgrabi na prvoj stranici i ne pušta. Početak romana je baš kao i viktorijanska seansa – spor i pun pripreme. Sara Pener detaljno gradi atmosferu i postavlja scenu, pa sam se u tim prvim poglavljima zaista borila sa dosadom. Činilo mi se da se vrtimo ukrug, zarobljeni u magli i dugim opisima bez prave akcije, i osećala sam se kao skeptik na lošoj seansi koji nestrpljivo čeka da se duh konačno pojavi. Poslednja trećina knjige je kao hladan tuš koji vas razbudi. Autorka je vešto iskoristila tu početnu sporost da nas uljuljka kako bi nas kraj iznenadio svojom dinamikom i rešenjima koja nisam videla da dolaze. Ono što je počelo kao spora istraga pretvorilo se u napetu borbu za život gde se postavlja pitanje ko su veća čudovišta, duhovi koji možda vrebaju iz senke ili živi ljudi koji manipulišu tuđom tugom zarad moći.
Ovo je knjiga o ženama koje uzimaju kontrolu u svetu koji žele da poseduju muškarci, bilo da je to svet živih ili svet mrtvih. Ako volite gotsku atmosferu, miris starih knjiga, sveća i misterije (i ako imate strpljenja da pregurate uvodna poglavlja), bićete nagrađeni jer će vas kraj naterati da preispitate sve što ste pročitali na početku. Možda sledeći put kada čujete pucketanje poda u praznoj sobi nećete biti tako sigurni da je to samo stara kuća koja „diše“.
Autor: Željka Kalajdžić
Izvor: Delfi Kutak
