Delfi Kutak je pročitao: „Firentinski dublet – Sfumato“
Velika očekivanja od ovog romana temeljila su se na osnovu imena autora, od kojih jednog smatram najboljim savremenim srpskim piscem fantastike, ali i privilegije, kojom nas je na jednom zajedničkom druženju taj pisac udostojio, otkrivši nešto više o zapletu priče. U stvari, otkrio je više od sadržine ove knjige, koja je, znao sam to pre nego što sam je uzeo u ruke, samo prvi deo zamišljene duologije – dubleta.
Ipak, tokom čitanja, dolazio sam u iskušenje da presudim kako su ta očekivanja, ako ne izneverena, ono ne baš sasvim ispunjena. Srećom, kako se ni o jednoj stvari ne može suditi na osnovu delova, makar i velikih, već samo kao celini, utisak se do kraja uveliko popravio i sada sam uveren da će ovo „biti“ jedna odlična knjiga kada konačno bude cela.
Sam zaplet dovoljan je da zainteresuje čitaoca kojem su istorija, viđena na neuobičajen način, pomešana sa fenomenima popularne kulture i žanrovskim pristupom, bliski. Čuveni pisac Milovan Glišić, koji je kao prvi domaći „profajler“ rešio slučaj srpskog vampira Save Savanovića, sada, deset godina kasnije, na zahtev svog suverena, kralja Milana, odlazi u London kako bi tamošnjem Skotland Jardu pomogao u hvatanju Džeka Trboseka. Uz to, Milovan ima i jedan naročit zadatak koji se tiče dveju kraljevskih porodica. U romanu defiluju razne poznate ličnosti – od Laze Lazarevića, Tase Milenkovića, Čedomilja Mijatovića do Brema Stokera, sa sve gomilom perifernih likova i referenci koje nesumnjivo počivaju na istorijskim činjenicama.
Pored priče, osnovni kvalitet ovog romana, kako to skoro reče jedan pisac, govoreći o teoriji dobre knjige, čini ono „kako“, to jest umeće pisanja, što je za dvojicu autora nesumnjivi aksiom. Sa delom Gorana Skrobonje sam upoznat i njegov stil i izbor tema su mi veoma bliski, dok sam se sa Nešićem sreo prvi put.
Atmosfera romana majstorski hoda između dojlovskog narativa misterije, poduprte, valjda, onim londonskim zbivanjima, ali i posebnom karakterizacijom Glišića i njegovog studioznog pristupa rešavanju slučaja, i domaćeg štimunga, koji se projavljuje kroz beogradske, naročito, varoške avanture.
Lik poznatog pisca od prvih stranica postaje prijemčiv. Njegova istorija koja se bazira, kako na stvarnoj faktografiji i životnim iskušenjima, tako i izmišljenim kriminalističkim, pa i horor momentima, osnova je za autentičan književni lik za koga se momantalno vezujemo. Priča, tako, kroz izabranog protagonistu, ali i temu, te interakciju likova, dobija jedan vrlo prijatan, aristokratski karakter, koji je barem što se Goranovog pera tiče i te kako poznat (Teslaverzum). Tim pre što se u ovom slučaju ne radi o alternativnoj istoriji u kojoj je srpska građanska klasa sticajem povoljnih istorijskih okolnosti oslikana u izvanrednim bojama, već je ono što je i bila. A to nimalo nije loše.
Kada sam sve ovo napisao, ostaje pitanje kakve bi se zamerke romanu mogle naći?
Pa, što ne progovoriti i o njima.
Najpre, to što je ovo samo pola romana. Jasna mi je zamisao autora koji svojim stvaralaštvom parafraziraju glavni motiv unutar korica (neke jako zanimljive beležnice poznatih umetnika o kojima neću da ne bih kvario utisak budućim čitaocima). Rade to i kroz takozvano pisanje u četiri ruke i kroz formu duologije. Ipak, knjiga nije kompletna i ako je ovo samo gunđanje prezahtevnog i razmaženog čitaoca onda neka bude.
Drugo, da bi knjiga, koja je maltene samo načela temu i napravila uvod u ono što sledi (cenim da će sledeća morati da bude obimnija) bila pristojnog formata, imam utisak da je osim radnje suviše strana poklonjeno sporednim, kontekstualnim sadržajima. Oni nisu nebitni i doprinose gorenavedenoj atmosferi i živoj slici, ali mi se u pojedinim momentima činilo da postaju svrha sami sebi.
Treće, pisanje u četiri ruke. Pa... nije to neuobičajeno, a nije ni nezanimljivo, pogotovo kada morate da odgonetnete ko je šta napisao, ali ja sam malo previše konzervativan. U ovom slučaju poglavlja su jasno diferencirana i svaki je autor obrađivao određen deo priče i vreme u kojem se dešava. I to je dobro. Ipak, kako se radi o jedinstvenom liku u oba dela, ne mogu da se otmem utisku da je Skrobonjin Glišić drugačiji od Nešićevog. Ne znam koji je autentičniji, ali prvi je gradski, pa i svetski gospodin, dok je onaj u Nešićevom pisanju pre narodski karakter, sa obaveznom „Ene“ uzrečicom. Dobro, obojica vole rakiju Mada vremenska razlika između Nešićevog i Skrobonjinog Glišića je deset godina, pa bi autori mogli da mi odgovore opaskom da se ljudi menjaju, sazrevaju i emancipuju.
U suštini, sve su to samo segmenti koji čak ni ovu polovinu priče ne mogu da zatome. Ovo delo ima potencijal izrazito zabavne i kvalitetno napisane avanture, kada jednom bude bilo celo, pa je i ovakav sud pomalo nepravedan. No pošto su nas autori častili samo parčetom, o njemu i sudimo.
Konačno, moja preporuka za sve koji vole kvalitetno pisanje.
Autor: Nebojša Petković
Izvor: Delfi Kutak
Ipak, tokom čitanja, dolazio sam u iskušenje da presudim kako su ta očekivanja, ako ne izneverena, ono ne baš sasvim ispunjena. Srećom, kako se ni o jednoj stvari ne može suditi na osnovu delova, makar i velikih, već samo kao celini, utisak se do kraja uveliko popravio i sada sam uveren da će ovo „biti“ jedna odlična knjiga kada konačno bude cela.
Sam zaplet dovoljan je da zainteresuje čitaoca kojem su istorija, viđena na neuobičajen način, pomešana sa fenomenima popularne kulture i žanrovskim pristupom, bliski. Čuveni pisac Milovan Glišić, koji je kao prvi domaći „profajler“ rešio slučaj srpskog vampira Save Savanovića, sada, deset godina kasnije, na zahtev svog suverena, kralja Milana, odlazi u London kako bi tamošnjem Skotland Jardu pomogao u hvatanju Džeka Trboseka. Uz to, Milovan ima i jedan naročit zadatak koji se tiče dveju kraljevskih porodica. U romanu defiluju razne poznate ličnosti – od Laze Lazarevića, Tase Milenkovića, Čedomilja Mijatovića do Brema Stokera, sa sve gomilom perifernih likova i referenci koje nesumnjivo počivaju na istorijskim činjenicama.
Pored priče, osnovni kvalitet ovog romana, kako to skoro reče jedan pisac, govoreći o teoriji dobre knjige, čini ono „kako“, to jest umeće pisanja, što je za dvojicu autora nesumnjivi aksiom. Sa delom Gorana Skrobonje sam upoznat i njegov stil i izbor tema su mi veoma bliski, dok sam se sa Nešićem sreo prvi put.
Atmosfera romana majstorski hoda između dojlovskog narativa misterije, poduprte, valjda, onim londonskim zbivanjima, ali i posebnom karakterizacijom Glišića i njegovog studioznog pristupa rešavanju slučaja, i domaćeg štimunga, koji se projavljuje kroz beogradske, naročito, varoške avanture.
Lik poznatog pisca od prvih stranica postaje prijemčiv. Njegova istorija koja se bazira, kako na stvarnoj faktografiji i životnim iskušenjima, tako i izmišljenim kriminalističkim, pa i horor momentima, osnova je za autentičan književni lik za koga se momantalno vezujemo. Priča, tako, kroz izabranog protagonistu, ali i temu, te interakciju likova, dobija jedan vrlo prijatan, aristokratski karakter, koji je barem što se Goranovog pera tiče i te kako poznat (Teslaverzum). Tim pre što se u ovom slučaju ne radi o alternativnoj istoriji u kojoj je srpska građanska klasa sticajem povoljnih istorijskih okolnosti oslikana u izvanrednim bojama, već je ono što je i bila. A to nimalo nije loše.
Kada sam sve ovo napisao, ostaje pitanje kakve bi se zamerke romanu mogle naći?
Pa, što ne progovoriti i o njima.
Najpre, to što je ovo samo pola romana. Jasna mi je zamisao autora koji svojim stvaralaštvom parafraziraju glavni motiv unutar korica (neke jako zanimljive beležnice poznatih umetnika o kojima neću da ne bih kvario utisak budućim čitaocima). Rade to i kroz takozvano pisanje u četiri ruke i kroz formu duologije. Ipak, knjiga nije kompletna i ako je ovo samo gunđanje prezahtevnog i razmaženog čitaoca onda neka bude.
Drugo, da bi knjiga, koja je maltene samo načela temu i napravila uvod u ono što sledi (cenim da će sledeća morati da bude obimnija) bila pristojnog formata, imam utisak da je osim radnje suviše strana poklonjeno sporednim, kontekstualnim sadržajima. Oni nisu nebitni i doprinose gorenavedenoj atmosferi i živoj slici, ali mi se u pojedinim momentima činilo da postaju svrha sami sebi.
Treće, pisanje u četiri ruke. Pa... nije to neuobičajeno, a nije ni nezanimljivo, pogotovo kada morate da odgonetnete ko je šta napisao, ali ja sam malo previše konzervativan. U ovom slučaju poglavlja su jasno diferencirana i svaki je autor obrađivao određen deo priče i vreme u kojem se dešava. I to je dobro. Ipak, kako se radi o jedinstvenom liku u oba dela, ne mogu da se otmem utisku da je Skrobonjin Glišić drugačiji od Nešićevog. Ne znam koji je autentičniji, ali prvi je gradski, pa i svetski gospodin, dok je onaj u Nešićevom pisanju pre narodski karakter, sa obaveznom „Ene“ uzrečicom. Dobro, obojica vole rakiju Mada vremenska razlika između Nešićevog i Skrobonjinog Glišića je deset godina, pa bi autori mogli da mi odgovore opaskom da se ljudi menjaju, sazrevaju i emancipuju.
U suštini, sve su to samo segmenti koji čak ni ovu polovinu priče ne mogu da zatome. Ovo delo ima potencijal izrazito zabavne i kvalitetno napisane avanture, kada jednom bude bilo celo, pa je i ovakav sud pomalo nepravedan. No pošto su nas autori častili samo parčetom, o njemu i sudimo.
Konačno, moja preporuka za sve koji vole kvalitetno pisanje.
Autor: Nebojša Petković
Izvor: Delfi Kutak
