Delfi Kutak je pročitao: „Dnevnik druge zime“
„9. decembar
Jedem crni hleb, margarin i masline, u 8.15 ujutru, i dok to doručkujem gledam kako se puši iz šolje vrela kafa. Loše sam spavao, što ne mora da znači da će i dan biti loš. Masline imaju neopisiv ukus. Takvog, neopisivog ukusa ima i u drugim plodovima, ali izdvajam masline. Neopisiva punoća ukusa koja neopisivo razgaljuje čula, preko jezika i usne duplje, do mozga, a u mozgu svašta.“
Ova knjiga je buđenje uspomena. Po otvaranju stranica, zavirili ste u piščevu intimu, dok svaka rečenica zvuči kao da se rodila u vašim mislima, ili vas odmah podseti na topao događaj iz vašeg detinjstva, na jučerašnji nemir, na onu sreću koja vam je merilo za intenzitet lepote trenutka...
Pripovedač je loše navike ostavio po strani onda kada mu je zdravlje bilo narušeno, a noge postale neposlušne i neaktivne. Želja za hodanjem, za opipavanjem pulsa Beograda bila je jača kada je shvatio da svaki korak, bio on čvrst ili nesiguran, neminovno vodi u svetliju budućnost. Svaki njegov korak čitaočevo je kretanje kroz mentalitet grada, kroz snove prolaznika i prijatelja. Snažni mirisi i hladnoća te zime 2005. nas podsećaju na neku nama dragu zimu za kojom osetimo nostalgiju čim zalepršaju prve pahulje – sankanje sa prijateljima, uživanje u škriputanju neukaljanog, svetlucavog snega tokom šetnje na selu sa porodicom, a oko vas belina, smeh i neopisiva radost... Čitajući isečke iz tog života koji predstavlja ponovno osvešćenje nakon fizičke i psihičke nepokretljivosti, u mojim mislima se formirao moj dnevnik života, u sećanju se javljale naizgled nevažne situacije uz pomoć kojih sam rekonstruisala davno zaboravljene slike bezbrižnosti, detinje vizije o smislu koje mi sada izgledaju tako realne i ispravne, te potvrđujem svoju teoriju da je u deci sazdana sva mudrost, i da se nje treba držati što čvršće, do poznog doba. Da, uvek će biti loših i dobrih dana, često ćemo se lomiti na komade i beskrajno se radovati životu, pratiće nas neuspesi koje će nadmašiti fantastični usponi i dostignuća; zato me fascinira ovaj Dnevnik, jer je ogoljen, iskren, jednostavan, a pun životnih mudrosti. On odiše nadom, a nada uvek mora biti pokretač!
Autor: Dragana MIlošević
Izvor: Delfi Kutak
Jedem crni hleb, margarin i masline, u 8.15 ujutru, i dok to doručkujem gledam kako se puši iz šolje vrela kafa. Loše sam spavao, što ne mora da znači da će i dan biti loš. Masline imaju neopisiv ukus. Takvog, neopisivog ukusa ima i u drugim plodovima, ali izdvajam masline. Neopisiva punoća ukusa koja neopisivo razgaljuje čula, preko jezika i usne duplje, do mozga, a u mozgu svašta.“
Ova knjiga je buđenje uspomena. Po otvaranju stranica, zavirili ste u piščevu intimu, dok svaka rečenica zvuči kao da se rodila u vašim mislima, ili vas odmah podseti na topao događaj iz vašeg detinjstva, na jučerašnji nemir, na onu sreću koja vam je merilo za intenzitet lepote trenutka...
Pripovedač je loše navike ostavio po strani onda kada mu je zdravlje bilo narušeno, a noge postale neposlušne i neaktivne. Želja za hodanjem, za opipavanjem pulsa Beograda bila je jača kada je shvatio da svaki korak, bio on čvrst ili nesiguran, neminovno vodi u svetliju budućnost. Svaki njegov korak čitaočevo je kretanje kroz mentalitet grada, kroz snove prolaznika i prijatelja. Snažni mirisi i hladnoća te zime 2005. nas podsećaju na neku nama dragu zimu za kojom osetimo nostalgiju čim zalepršaju prve pahulje – sankanje sa prijateljima, uživanje u škriputanju neukaljanog, svetlucavog snega tokom šetnje na selu sa porodicom, a oko vas belina, smeh i neopisiva radost... Čitajući isečke iz tog života koji predstavlja ponovno osvešćenje nakon fizičke i psihičke nepokretljivosti, u mojim mislima se formirao moj dnevnik života, u sećanju se javljale naizgled nevažne situacije uz pomoć kojih sam rekonstruisala davno zaboravljene slike bezbrižnosti, detinje vizije o smislu koje mi sada izgledaju tako realne i ispravne, te potvrđujem svoju teoriju da je u deci sazdana sva mudrost, i da se nje treba držati što čvršće, do poznog doba. Da, uvek će biti loših i dobrih dana, često ćemo se lomiti na komade i beskrajno se radovati životu, pratiće nas neuspesi koje će nadmašiti fantastični usponi i dostignuća; zato me fascinira ovaj Dnevnik, jer je ogoljen, iskren, jednostavan, a pun životnih mudrosti. On odiše nadom, a nada uvek mora biti pokretač!
Autor: Dragana MIlošević
Izvor: Delfi Kutak
