Delfi Kutak je pročitao: „Deca vremena“
Čista desetka!
„Deca vremena“ poljskog autora Adrijana Čajkovskog novi je svetski hit roman iz žanra naučne fantastike koji će zasigurno (i to vrlo brzo) dobiti svoju filmsku ekranizaciju u vidu holivudskog blokbastera.
Za one koji obožavaju stari dobri SF u obliku spejs opere na klarkovski ili berovski način, ovo je zaista prava stvar! A s obzirom na ozbiljan deficit kvalitetne svetske SF literature u poslednjih desetak godina, sa velikim izuzetkom serijala „Prostranstvo“ Džejmsa Korija i „Digitalnog ugljenika“ Ričarda Morgana, roman „Deca vremena“ je nešto što ne smete propustiti. Bilo da ste okoreli fan tvrde fantastike ili tek početnik u ovom žanru (koji svoje uzore pronalazi u veteranima SF-a, kao što su Artur Klark, Greg Ber, Dejvid Brin, Pol Anderson, Gregori Benford, itd.) možete nesputano uživati u bogatoj mašti autora čiji se zvezdani svetovi takmiče za titulu najzanimljivijeg SF univerzuma godine ili decenije.
Ne sme se međutim zanemariti i prenebreći uticaj istočnoevropske škole naučne fantastike iz zlatnih šezdesetih i sedamdesetih godina jer pisac Adrijan Čajkovski, Poljak po poreklu, očigledno potiče iz tog miljea i kulturnog konteksta. Tu ponajviše mislim na uticaj autorovog zemljaka Stanislava Lema čiji zavidni književni opus ima nemerljiv značaj u oblasti spekulativne fantastike koja se bavi kontaktima i odnosom između svesnih i inteligentnih vrsta u svemiru, odnosno (ne)mogućnošću njihove komunikacije i međusobnog poimanja, što je upravo i tema koju je Adrijan Čajkovski obradio na sopstveni i prilično zanimljiv način.
Nakon pročitanog romana imam utisak da je osnovna inspiracija i motivacija autora bila prilično jednostavna.
Pod jedan, pronaći ono čega se ljudi iskreno i iskonski boje. Ali zašto tražiti grozna i strašna čudovišta po udaljenim zvezdama i galaksijama kada takva čudovišta već postoje svuda oko nas, u našoj neposrednoj blizini, strpljivo čekajući promene u evolutivnim uslovima i pravcima razvoja živog sveta na zemlji da nam pokažu kako ljudi možda nisu pravi, jedini i večiti gospodari ove planete?
U pitanju su naravno insekti i arahnide, to jest silesija mrava, paukova i drugih buba čiji izgled pod mikroskopom ili tek blago uveličavajućim staklom pokazuje svu njihovu grozotu (ili lepotu? Ja mislim ovo drugo) odnosno različitost i suprotstavljenost životu viših kičmenjaka i njihovih najistaknutijih predstavnika, primata, odnosno majmuna, gde su ljudi tek njihov samosvesni i inteligentni vršak i cvet.
Okej... svi se mi plašimo paukova (neki od nas više od drugih)... Šta kažete onda na paukove veličine ljudske ruke? Dodajte na to paukove koji misle, pamte i donose racionalne odluke, i dobili ste ljudskog arhineprijatelja, stvorenje iz svačije noćne more.
Pod dva – smisliti kako da džinovske bube prenesemo u duboki svemir i daleku budućnost.
Pod tri – razmotriti kako će čovečanstvo izgledati u dalekoj budućnosti i da li će uopšte preživeti.
Pod četiri – smisliti zaplet u kojem se džinovske bube u evolutivnom naboju i širenju bore za oskudne resurse sa preživelim ostacima čovečanstva koji su tek bleda senka tehnološke grandioznosti iz prošlosti.
Roman „Deca vremena“ se na taj način može sasvim sažeto (ali i vrlo pogrešno jer to ipak nije glavna i odlučujuća ideja) svesti na: ljudi versus paukovi? Ko će pobediti?
Ono što sam ja ipak shvatio kao daleko značajniju i dubokoumniju ideju romana jeste da istraži smisao većeg broja apstraktnih pojmova i koncepata, kao što su pojam inteligencije. Pojam evolucije. Pojam tehnološkog i civilizacijskog razvoja sa jedne odnosno regresije i propadanja sa druge strane. Tu, naravno, ne smemo zaobići i veoma oštroumna tumačenja ljudske ličnosti i svesti, te tanke i gotovo nepostojeće granice između veštačke simulacije i „prave“ autentične ljudske persone koja živi i raste u ljudskom biološkom telu od krvi i mesa. Šta se dešava kada se ljudski um preseli u kompjuter, u metal i silicijum? Da li je to i dalje ljudsko biće, samosvesna ličnost ili tek mašina? A šta se dešava kada se ljudski um nakon bezbroj eona samoće, a putem nama neshvatljive vanzemaljske informatičke bio-tehnologije prebaci u isprogramiranu koloniju mrava?!
Da, to je upravo scenario koji nam nudi autor Čajkovski u svom romanu „Deca vremena“, što pokazuje da su krajnji uzleti njegove mašte apstraktni i visoki koliko i pojmovi koje istražuje.
Radnja romana u jednom ne naročito brzom ritmu deli se i prepliće u više pravaca i tokova. „Ljudski“ tok priče prati putešestvija Gilgameša, velikog broda-arke i njegovih članova posade a zapravo putnika na dalekom i opasnom putu širenja humanog gena diljem zvezdanih galaksija. Glavni lik je „klasičar“ Hamilton, tipično učenjačko zakeralo koga je ljubav prema starim ljudskim civilizacijama odvela na put prema zvezdama i njihovim nesaznatljivim užasima i lepotama.
„Arahnidski“ tok priče bavi se ubrzanim razvojem civilizacija inteligentnih buba na jednoj udaljenoj teraformiranoj planeti koja zbog namerno izazvane nezgode i sabotaže ne postaje dom pametnim majmunima već većem broju „opamećenih“ insektnih formi života, kako na kopnu tako i pod vodom.
Autor ovde na vrlo zanimljiv način uvodi nekoliko posebnih „likova“, odnosno reinkarnacija inteligentnih pauka iz generacije u generaciju, koje radi lakšeg snalaženja čitalaca, zadržavaju ista imena i veoma slične herojske osobine, koje ih zapravo i odvajaju od drugih. Čajkovski nam tako pripoveda o mnogim Poršama, Bjankama, Violama i Fabijanima, razvijenim arahnidama koji svojim izvanrednim delima neprestano unapređuju civilizaciju paukova, vodeći ih neumitno prema zvezdama i otkrivanju sopstvenog porekla, sudbine i svrhe.
Meni je lično ovaj tok priče, naročito u svojoj početnoj fazi, bio najzanimljiviji i intelektualno najpodsticajniji. Borbe mlade civilizacije pakukova sa usavršenim kolonijama džinovskih mrava, koje deluju kao beskompromisni i bezobzirni umovi i ratni stratezi a njihove jedinke kao savršeni vojnici bez straha i kajanja, jesu neki od motiva i momenata koji će zlatnim slovima biti upisani u istoriju naučnofantastične proze 21. veka.
Konačna ocena: 10/10
Autor: Nenad Mitrović
Izvor: Delfi Kutak
„Deca vremena“ poljskog autora Adrijana Čajkovskog novi je svetski hit roman iz žanra naučne fantastike koji će zasigurno (i to vrlo brzo) dobiti svoju filmsku ekranizaciju u vidu holivudskog blokbastera.
Za one koji obožavaju stari dobri SF u obliku spejs opere na klarkovski ili berovski način, ovo je zaista prava stvar! A s obzirom na ozbiljan deficit kvalitetne svetske SF literature u poslednjih desetak godina, sa velikim izuzetkom serijala „Prostranstvo“ Džejmsa Korija i „Digitalnog ugljenika“ Ričarda Morgana, roman „Deca vremena“ je nešto što ne smete propustiti. Bilo da ste okoreli fan tvrde fantastike ili tek početnik u ovom žanru (koji svoje uzore pronalazi u veteranima SF-a, kao što su Artur Klark, Greg Ber, Dejvid Brin, Pol Anderson, Gregori Benford, itd.) možete nesputano uživati u bogatoj mašti autora čiji se zvezdani svetovi takmiče za titulu najzanimljivijeg SF univerzuma godine ili decenije.
Ne sme se međutim zanemariti i prenebreći uticaj istočnoevropske škole naučne fantastike iz zlatnih šezdesetih i sedamdesetih godina jer pisac Adrijan Čajkovski, Poljak po poreklu, očigledno potiče iz tog miljea i kulturnog konteksta. Tu ponajviše mislim na uticaj autorovog zemljaka Stanislava Lema čiji zavidni književni opus ima nemerljiv značaj u oblasti spekulativne fantastike koja se bavi kontaktima i odnosom između svesnih i inteligentnih vrsta u svemiru, odnosno (ne)mogućnošću njihove komunikacije i međusobnog poimanja, što je upravo i tema koju je Adrijan Čajkovski obradio na sopstveni i prilično zanimljiv način.
Nakon pročitanog romana imam utisak da je osnovna inspiracija i motivacija autora bila prilično jednostavna.
Pod jedan, pronaći ono čega se ljudi iskreno i iskonski boje. Ali zašto tražiti grozna i strašna čudovišta po udaljenim zvezdama i galaksijama kada takva čudovišta već postoje svuda oko nas, u našoj neposrednoj blizini, strpljivo čekajući promene u evolutivnim uslovima i pravcima razvoja živog sveta na zemlji da nam pokažu kako ljudi možda nisu pravi, jedini i večiti gospodari ove planete?
U pitanju su naravno insekti i arahnide, to jest silesija mrava, paukova i drugih buba čiji izgled pod mikroskopom ili tek blago uveličavajućim staklom pokazuje svu njihovu grozotu (ili lepotu? Ja mislim ovo drugo) odnosno različitost i suprotstavljenost životu viših kičmenjaka i njihovih najistaknutijih predstavnika, primata, odnosno majmuna, gde su ljudi tek njihov samosvesni i inteligentni vršak i cvet.
Okej... svi se mi plašimo paukova (neki od nas više od drugih)... Šta kažete onda na paukove veličine ljudske ruke? Dodajte na to paukove koji misle, pamte i donose racionalne odluke, i dobili ste ljudskog arhineprijatelja, stvorenje iz svačije noćne more.
Pod dva – smisliti kako da džinovske bube prenesemo u duboki svemir i daleku budućnost.
Pod tri – razmotriti kako će čovečanstvo izgledati u dalekoj budućnosti i da li će uopšte preživeti.
Pod četiri – smisliti zaplet u kojem se džinovske bube u evolutivnom naboju i širenju bore za oskudne resurse sa preživelim ostacima čovečanstva koji su tek bleda senka tehnološke grandioznosti iz prošlosti.
Roman „Deca vremena“ se na taj način može sasvim sažeto (ali i vrlo pogrešno jer to ipak nije glavna i odlučujuća ideja) svesti na: ljudi versus paukovi? Ko će pobediti?
Ono što sam ja ipak shvatio kao daleko značajniju i dubokoumniju ideju romana jeste da istraži smisao većeg broja apstraktnih pojmova i koncepata, kao što su pojam inteligencije. Pojam evolucije. Pojam tehnološkog i civilizacijskog razvoja sa jedne odnosno regresije i propadanja sa druge strane. Tu, naravno, ne smemo zaobići i veoma oštroumna tumačenja ljudske ličnosti i svesti, te tanke i gotovo nepostojeće granice između veštačke simulacije i „prave“ autentične ljudske persone koja živi i raste u ljudskom biološkom telu od krvi i mesa. Šta se dešava kada se ljudski um preseli u kompjuter, u metal i silicijum? Da li je to i dalje ljudsko biće, samosvesna ličnost ili tek mašina? A šta se dešava kada se ljudski um nakon bezbroj eona samoće, a putem nama neshvatljive vanzemaljske informatičke bio-tehnologije prebaci u isprogramiranu koloniju mrava?!
Da, to je upravo scenario koji nam nudi autor Čajkovski u svom romanu „Deca vremena“, što pokazuje da su krajnji uzleti njegove mašte apstraktni i visoki koliko i pojmovi koje istražuje.
Radnja romana u jednom ne naročito brzom ritmu deli se i prepliće u više pravaca i tokova. „Ljudski“ tok priče prati putešestvija Gilgameša, velikog broda-arke i njegovih članova posade a zapravo putnika na dalekom i opasnom putu širenja humanog gena diljem zvezdanih galaksija. Glavni lik je „klasičar“ Hamilton, tipično učenjačko zakeralo koga je ljubav prema starim ljudskim civilizacijama odvela na put prema zvezdama i njihovim nesaznatljivim užasima i lepotama.
„Arahnidski“ tok priče bavi se ubrzanim razvojem civilizacija inteligentnih buba na jednoj udaljenoj teraformiranoj planeti koja zbog namerno izazvane nezgode i sabotaže ne postaje dom pametnim majmunima već većem broju „opamećenih“ insektnih formi života, kako na kopnu tako i pod vodom.
Autor ovde na vrlo zanimljiv način uvodi nekoliko posebnih „likova“, odnosno reinkarnacija inteligentnih pauka iz generacije u generaciju, koje radi lakšeg snalaženja čitalaca, zadržavaju ista imena i veoma slične herojske osobine, koje ih zapravo i odvajaju od drugih. Čajkovski nam tako pripoveda o mnogim Poršama, Bjankama, Violama i Fabijanima, razvijenim arahnidama koji svojim izvanrednim delima neprestano unapređuju civilizaciju paukova, vodeći ih neumitno prema zvezdama i otkrivanju sopstvenog porekla, sudbine i svrhe.
Meni je lično ovaj tok priče, naročito u svojoj početnoj fazi, bio najzanimljiviji i intelektualno najpodsticajniji. Borbe mlade civilizacije pakukova sa usavršenim kolonijama džinovskih mrava, koje deluju kao beskompromisni i bezobzirni umovi i ratni stratezi a njihove jedinke kao savršeni vojnici bez straha i kajanja, jesu neki od motiva i momenata koji će zlatnim slovima biti upisani u istoriju naučnofantastične proze 21. veka.
Konačna ocena: 10/10
Autor: Nenad Mitrović
Izvor: Delfi Kutak
