Dejvid Mičel: „Pročitao sam sve od Danila Kiša“
Britanski pisac za „Novosti“, o romanu nastalom na Tviteru i o kulturi Balkana. Moja svest o Srbiji počela je da se razvija uporedo sa početkom ratnih dešavanja na tom prostoru.
Proslavljeni britanski pisac Dejvid Mičel, posle svetskog bestselera „Atlas oblaka“, romanom „Nevidljivi sati“ potvrdio se kao jedan od najuzbudljivijih autora današnjice. Nedavno je i kod nas, takođe u izdanju Lagune, objavljena i Mičelova „Slejdova vila“ - maestralno tumačenje klasične horor teme, priče o ukletoj kući.
Novi roman, koji je kritičar „Gardijana“ opisao kao „nevaljalu malu sestru 'Nevidljivih sati', sa zastrašujućom perikom“, sam Mičel opisuje sledećim rečima:
„'Slejdovu vilu' vidim kao pet varijacija na temu priče o duhovima koje su se uplele u roman. Ili kao šahovsku partiju u kojoj protivnik zna vaš naredni potez i koristi to znanje protiv vas. Ili, kao neočekivanu osvetu odavno umrlih žrtava.“
„Slejdova vila“ nastala je kao priča na Tviteru - volite li da objavljujete na toj mreži i doživljavate li ograničenja u broju karaktera kao stvaralački izazov?
Uživao sam u tom iskustvu u dva navrata, no da bih ponovo objavio „tviter priču“, neophodan mi je jak razlog. Ograničenja svakako predstavljaju izazov, jer je čitanje priče na Tviteru poput putovanja u veoma brzom vozu koji prolazi kroz tunele, a ne kao lagano putovanje u balonu. Čak i imena likova ovde moraju biti kratka, baš sve. Ovde je suštinska jasnoća, ostaviti dubok utisak u kratkim “haiku” crticama i slikama, jer čitaoci će se nerado odlučiti da pretražuju svoj „fid“ ne bi li otkrili šta se desilo prošle nedelje.
Među autorima koji su uticali na vas neretko pominjete i Ursulu K. LeGuin, ali i Simon de Bovoar... Da li ste feminista?
Otac sam jedne ćerke. Ne podržati stav o jednakosti prava i mogućnosti za žene, značilo bi izdati sopstvenu kći, i bilo čiju kći. Zanemariti pisce različite zbog pola ili etničke pripadnosti, bilo bi isto što i ograničiti nečiju ishranu (samo u pogledu mašte i intelektualne „hrane“). Kao kada biste rekli „Ješću samo pastu do kraja života“. Pasta je sjajna, ali i druga hrana je takođe divna.
Možete li da preporučite neki naslov svojim čitaocima?
Na stolu pored laptopa stoji mi „Test za psihopate“ Jona Ronsona, mračna i smešna (?) knjiga o tome kako i zašto naši šefovi, direktori i politički lideri postaju psihopate.
Novopečeni nobelovac Kazuo Išiguro je sjajan pisac, ali preporučio bih i manje poznatu britansku autorku kratkih priča, Saru Hol, i njenu sjajnu novu zbirku.
Kako je tačno Japan, u kom ste godinama živeli, uticao na vas?
To je komplikovanije pitanje no što izgleda, jer sam ja ujedno i posmatrač i onaj kog posmatram, ne postoji alternativni ja koji nikad nije bio u Japanu da bih mogao sa njim da se uporedim. Uticao je mnogo, svakako. Upio sam mnogo japanske literature u ranom uzrastu, a radnja dva moja romana smeštena je u Japan. Pritom, žena mi je Japanka, naša deca imaju japansko državljanstvo i provodimo tamo duge praznike, pa sam siguran da kultura te zemlje neprekidno vrši uticaj na moj um i moj rad. Mada je teško odrediti na koje sve načine. Ukoliko bih vas pitao „kako vas je Srbija odredila kao ličnost?“ možda biste uvideli kompleksnost i „težinu“ tog pitanja.
Znate li išta o Srbiji, da li ste čitali knjige nekog našeg autora?
Pročitao sam sve knjige Danila Kiša na engleskom jeziku. Stidim se da priznam, ipak, da nisam baš upućen u kulturu Balkana. Kao što je to slučaj sa velikim brojem ljudi moje generacije, moja svest o postojanju zemlje Srbije počela je da se razvija uporedo sa početkom ratnih dešavanja na tom prostoru. Jednu državu čini mnogo više od decenije časne istorije, i svakako ću nastojati da se detaljnije uputim u srpsku literaturu u budućnosti. Odgovarajući na ovo pitanje, ukucao sam „srpski pisci“ na „Vikipediji“, i neka imena mi deluju vrlo interesantno: možda neko od čitalaca Lagune može da preporuči neki naslov za početnika?
Sa suprugom ste preveli dve knjige čiji je autor autistični dečak iz Japana, Naoki Higašida. Kome su ove knjige namenjene?
Svima onima koji imaju želju da pokušaju da razumeju autizam.
Da li ljudi znaju dovoljno o autizmu?
Nikako. Ja sam ne znam dovoljno o tome, a imam autističnog sina. Svi mi, pojedinačno, moramo nastaviti da učimo.
Šta je neophodno deci sa autizmom?
Mnogo strpljenja, nežnosti i pažnje. Dostojanstvo. Prilagodljivost. Poštovanje. Praktičan pristup. Povremeno odstupanje od opšteprihvaćenih pravila. Pravo na obrazovanje. Pravo na smisao življenja. (Da, znam da ovde zahtevam Utopiju ali svrha utopije je da obezbedi putokaze za našu nesavršenu stvarnost.) Dobra volja negovatelja, učitelja i roditelja da uče o autizmu, i shvate da je ono vrlo raznolik, i da to što ste pročitali jednu ili deset knjiga o autizmu ili sreli jednu ili stotinu osoba sa autizmom, ne znači da znate sve o tome. Diskretna pomoć ukoliko je neophodna. Više strpljenja i ljubaznosti.
Da li ste zadovoljni filmskom adaptacijom romana „Atlas oblaka“, koja je doživela veliki uspeh?
Dobar film uvek garantuje dobru zabavu, a sjajno ostvarenje u stanju je da zadovolji i nahrani moj um na više meseci pa čak i godina. Prezadovoljan sam adaptacijom svog romana „Atlas oblaka“ sa potpisom reditelja Lane i Endija Vačovskog i Toma Tikvera. Uspeli su da zadrže i dočaraju duh mog dela ali i da ga nadgrade u nešto novo, samosvojno.
Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti
Proslavljeni britanski pisac Dejvid Mičel, posle svetskog bestselera „Atlas oblaka“, romanom „Nevidljivi sati“ potvrdio se kao jedan od najuzbudljivijih autora današnjice. Nedavno je i kod nas, takođe u izdanju Lagune, objavljena i Mičelova „Slejdova vila“ - maestralno tumačenje klasične horor teme, priče o ukletoj kući.
Novi roman, koji je kritičar „Gardijana“ opisao kao „nevaljalu malu sestru 'Nevidljivih sati', sa zastrašujućom perikom“, sam Mičel opisuje sledećim rečima:
„'Slejdovu vilu' vidim kao pet varijacija na temu priče o duhovima koje su se uplele u roman. Ili kao šahovsku partiju u kojoj protivnik zna vaš naredni potez i koristi to znanje protiv vas. Ili, kao neočekivanu osvetu odavno umrlih žrtava.“
„Slejdova vila“ nastala je kao priča na Tviteru - volite li da objavljujete na toj mreži i doživljavate li ograničenja u broju karaktera kao stvaralački izazov?
Uživao sam u tom iskustvu u dva navrata, no da bih ponovo objavio „tviter priču“, neophodan mi je jak razlog. Ograničenja svakako predstavljaju izazov, jer je čitanje priče na Tviteru poput putovanja u veoma brzom vozu koji prolazi kroz tunele, a ne kao lagano putovanje u balonu. Čak i imena likova ovde moraju biti kratka, baš sve. Ovde je suštinska jasnoća, ostaviti dubok utisak u kratkim “haiku” crticama i slikama, jer čitaoci će se nerado odlučiti da pretražuju svoj „fid“ ne bi li otkrili šta se desilo prošle nedelje.
Među autorima koji su uticali na vas neretko pominjete i Ursulu K. LeGuin, ali i Simon de Bovoar... Da li ste feminista?
Otac sam jedne ćerke. Ne podržati stav o jednakosti prava i mogućnosti za žene, značilo bi izdati sopstvenu kći, i bilo čiju kći. Zanemariti pisce različite zbog pola ili etničke pripadnosti, bilo bi isto što i ograničiti nečiju ishranu (samo u pogledu mašte i intelektualne „hrane“). Kao kada biste rekli „Ješću samo pastu do kraja života“. Pasta je sjajna, ali i druga hrana je takođe divna.
Možete li da preporučite neki naslov svojim čitaocima?
Na stolu pored laptopa stoji mi „Test za psihopate“ Jona Ronsona, mračna i smešna (?) knjiga o tome kako i zašto naši šefovi, direktori i politički lideri postaju psihopate.
Novopečeni nobelovac Kazuo Išiguro je sjajan pisac, ali preporučio bih i manje poznatu britansku autorku kratkih priča, Saru Hol, i njenu sjajnu novu zbirku.
Kako je tačno Japan, u kom ste godinama živeli, uticao na vas?
To je komplikovanije pitanje no što izgleda, jer sam ja ujedno i posmatrač i onaj kog posmatram, ne postoji alternativni ja koji nikad nije bio u Japanu da bih mogao sa njim da se uporedim. Uticao je mnogo, svakako. Upio sam mnogo japanske literature u ranom uzrastu, a radnja dva moja romana smeštena je u Japan. Pritom, žena mi je Japanka, naša deca imaju japansko državljanstvo i provodimo tamo duge praznike, pa sam siguran da kultura te zemlje neprekidno vrši uticaj na moj um i moj rad. Mada je teško odrediti na koje sve načine. Ukoliko bih vas pitao „kako vas je Srbija odredila kao ličnost?“ možda biste uvideli kompleksnost i „težinu“ tog pitanja.
Znate li išta o Srbiji, da li ste čitali knjige nekog našeg autora?
Pročitao sam sve knjige Danila Kiša na engleskom jeziku. Stidim se da priznam, ipak, da nisam baš upućen u kulturu Balkana. Kao što je to slučaj sa velikim brojem ljudi moje generacije, moja svest o postojanju zemlje Srbije počela je da se razvija uporedo sa početkom ratnih dešavanja na tom prostoru. Jednu državu čini mnogo više od decenije časne istorije, i svakako ću nastojati da se detaljnije uputim u srpsku literaturu u budućnosti. Odgovarajući na ovo pitanje, ukucao sam „srpski pisci“ na „Vikipediji“, i neka imena mi deluju vrlo interesantno: možda neko od čitalaca Lagune može da preporuči neki naslov za početnika?
Sa suprugom ste preveli dve knjige čiji je autor autistični dečak iz Japana, Naoki Higašida. Kome su ove knjige namenjene?
Svima onima koji imaju želju da pokušaju da razumeju autizam.
Da li ljudi znaju dovoljno o autizmu?
Nikako. Ja sam ne znam dovoljno o tome, a imam autističnog sina. Svi mi, pojedinačno, moramo nastaviti da učimo.
Šta je neophodno deci sa autizmom?
Mnogo strpljenja, nežnosti i pažnje. Dostojanstvo. Prilagodljivost. Poštovanje. Praktičan pristup. Povremeno odstupanje od opšteprihvaćenih pravila. Pravo na obrazovanje. Pravo na smisao življenja. (Da, znam da ovde zahtevam Utopiju ali svrha utopije je da obezbedi putokaze za našu nesavršenu stvarnost.) Dobra volja negovatelja, učitelja i roditelja da uče o autizmu, i shvate da je ono vrlo raznolik, i da to što ste pročitali jednu ili deset knjiga o autizmu ili sreli jednu ili stotinu osoba sa autizmom, ne znači da znate sve o tome. Diskretna pomoć ukoliko je neophodna. Više strpljenja i ljubaznosti.
Da li ste zadovoljni filmskom adaptacijom romana „Atlas oblaka“, koja je doživela veliki uspeh?
Dobar film uvek garantuje dobru zabavu, a sjajno ostvarenje u stanju je da zadovolji i nahrani moj um na više meseci pa čak i godina. Prezadovoljan sam adaptacijom svog romana „Atlas oblaka“ sa potpisom reditelja Lane i Endija Vačovskog i Toma Tikvera. Uspeli su da zadrže i dočaraju duh mog dela ali i da ga nadgrade u nešto novo, samosvojno.
Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti
Autor: Dejvid Mičel
