Dejan Stojiljković: Suština pisanja je u pripovedanju
Dejan Stojiljković, čovek južne pruge. Meraklija, koji svoj rodni Niš predstavlja na pravi način. Prozni i dramski pisac, filmski i strip scenarista čija se dela čitaju u jednom dahu.
Dobitnik je književnih nagrada: „Miloš Crnjanski“ za roman „Konstantinovo raskršće“ i nagrade „Svetosavski pečat“. Objavio je romane: „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“, „Znamenje anđela“, „Kainov ožiljak“(sa Vladimirom Kecmanovićem), „Olujni bedem“, „Dukat za Lađara“ , kao i prozne zbirke: „Leva strana druma“, „Low life“ i „Kišni psi“.
Sa Vladimirom Kecmanovićem i Draganom Paunovićem autor je ilustrovane trilogije o Nemanjićima, koju čine knjige: „U ime oca“, „Dva orla“, i „U ime sina“. Jedan je od scenarista serije „Senke nad Balkanom“, u režiji Dragana Bjelogrlića.
Njegova proza je prevedena na: ruski, engleski, grčki, slovački, makedonski, slovenački i francuski jezik. Član je književne grupe P-70, Srpskog književnog društva i Udruženja srpskih umetnika Srbije.
Pokrenut je sajt www.dejanstojiljkovic.rs koji je veoma zanimljivo zamišljen. Smatraju ga srpskim Stivenom Kingom.
Koju simboliku nosi naslov vašeg romana „Dukat za Lađara“?
Prema starom grčkom predanju dukat se davao pokojnicima da plate lađaru, tj. čamdžiji donjeg sveta, koji se zvao Haron, da ih preveze na drugu stranu. Simbolički, to je neka velika cena koju čovek u životu plaća da bi ostvario neki cilj u životu, konkretno, glavni junak mog romana, vojvoda Ivak Kosančić će morati, da bi se izbavio iz takve situacije da se odrekne nečega mnogo važnog i vrednog.
Recite nam nešto bliže o sadržaju vašeg novog romana.
To je nastavak romana „Olujni bedem“, radnja se događa u samo nekoliko dana u Toplici i Kosanici koji su u to doba, 1386. godine bila tzv. „krajišta“, tj, tampon zona između Osmanske carevine i Lazareve Moravske Srbije. Glavni junak je krajiški vojvoda Ivan Kosančić koji će se naći u jednoj vrsti iskušenja koje ima natprirodno poreklo. U pitanju je kratak roman, poput Andrićeve „Proklete avlije“, recimo, tako da je radnja efektnija, brža, sažetija, sa dosta motiva, a otkrivaju se i neke bitne stvari vezane za glavnog junaka. Takođe se otkriva na kraju romana šta se desilo sa Milanom Toplicom.
Inspiriše vas istorija. Da li je srpska istorija neiscrpan izvor inspiracije?
Svakako, nama su se u istoriji dešavale razne stvari, mnogo vojski i vladara je protututnjalo ovde, od Klaudija Gotskog, Atile Biča Božjeg, preko Evgenija Savojskog i Hitlerovih nacističkih falangi… Imamo previše istorije za jedan mali narod i malu državu. To je ujedno i naš blagoslov i naša tragedija. A kada imati miks te dve stvari – onda je to idealno za književnu interpretaciju i nadogradnju.
Otkrijte nam koji vam period naše prošlosti najzanimljiviji i zašto?
Meni je najzanimljiviji srednji vek jer smo tad zaista bili ozbiljna i značajna država. Dušan Silni je, na primer, bio jedan od najmoćnijih vladara Evrope. Despot Stefan Lazarević takođe, veliki reformator, zakonodavac, vitez, pesnik, filozof… Sve u jednom. Retko kad su nam se dešavali takvi zlatni periodi a još ređe su na čelu naše države bile tako značajne ličnosti.
Sa Vladimirom Kecmanovićem i Draganom Paunovićem autor je ilustrovane trilogije o Nemanjićima, koju čine knjige: „U ime oca“, „Dva orla“, i „U ime sina“. Jedan je od scenarista serije „Senke nad Balkanom“, u režiji Dragana Bjelogrlića.
Njegova proza je prevedena na: ruski, engleski, grčki, slovački, makedonski, slovenački i francuski jezik. Član je književne grupe P-70, Srpskog književnog društva i Udruženja srpskih umetnika Srbije.
Pokrenut je sajt www.dejanstojiljkovic.rs koji je veoma zanimljivo zamišljen. Smatraju ga srpskim Stivenom Kingom.
Koju simboliku nosi naslov vašeg romana „Dukat za Lađara“?
Prema starom grčkom predanju dukat se davao pokojnicima da plate lađaru, tj. čamdžiji donjeg sveta, koji se zvao Haron, da ih preveze na drugu stranu. Simbolički, to je neka velika cena koju čovek u životu plaća da bi ostvario neki cilj u životu, konkretno, glavni junak mog romana, vojvoda Ivak Kosančić će morati, da bi se izbavio iz takve situacije da se odrekne nečega mnogo važnog i vrednog.
Recite nam nešto bliže o sadržaju vašeg novog romana.
To je nastavak romana „Olujni bedem“, radnja se događa u samo nekoliko dana u Toplici i Kosanici koji su u to doba, 1386. godine bila tzv. „krajišta“, tj, tampon zona između Osmanske carevine i Lazareve Moravske Srbije. Glavni junak je krajiški vojvoda Ivan Kosančić koji će se naći u jednoj vrsti iskušenja koje ima natprirodno poreklo. U pitanju je kratak roman, poput Andrićeve „Proklete avlije“, recimo, tako da je radnja efektnija, brža, sažetija, sa dosta motiva, a otkrivaju se i neke bitne stvari vezane za glavnog junaka. Takođe se otkriva na kraju romana šta se desilo sa Milanom Toplicom.
Inspiriše vas istorija. Da li je srpska istorija neiscrpan izvor inspiracije?
Svakako, nama su se u istoriji dešavale razne stvari, mnogo vojski i vladara je protututnjalo ovde, od Klaudija Gotskog, Atile Biča Božjeg, preko Evgenija Savojskog i Hitlerovih nacističkih falangi… Imamo previše istorije za jedan mali narod i malu državu. To je ujedno i naš blagoslov i naša tragedija. A kada imati miks te dve stvari – onda je to idealno za književnu interpretaciju i nadogradnju.
Otkrijte nam koji vam period naše prošlosti najzanimljiviji i zašto?
Meni je najzanimljiviji srednji vek jer smo tad zaista bili ozbiljna i značajna država. Dušan Silni je, na primer, bio jedan od najmoćnijih vladara Evrope. Despot Stefan Lazarević takođe, veliki reformator, zakonodavac, vitez, pesnik, filozof… Sve u jednom. Retko kad su nam se dešavali takvi zlatni periodi a još ređe su na čelu naše države bile tako značajne ličnosti.
Da li je lakše pisati istorijske ili savremene teme?
Kako se uzme. Ja pišem i jedno i drugo. Problem koji može da vam se javi kada pišete savremen teme, tj. realizam, jeste da je to često autobiogrfsko. A pošto sam ja pregurao preko glave dosta negativnih stvari, naročito tokom devedesetih, onda kroz pisanje autor to sve preživljava opet – ponekad i intenzivnije, što zna da bude veoma mučan i težak proces.
Od svih romana koje ste napisali, koji vam je omiljeni?
To je malo teško pitanje, ne mogu baš da se odlučim ali ako baš moram, onda bi to bio roman na kome sam najnapornije radio a koji je, paradoksalno, postigao najmanje uspeha kada se uporedi sa ostalima, mada je i on bio bestseler. U pitanju je hagiografija o Konstantinu Velikom – „Znamenje anđela“. Mislim da vreme tog romana tek dolazi, da tek treba da bude pročitan i shvaćen na pravilan način, dosta je kompleksan i pokriva period od nekoliko decenija. To je univerzalna priča o veri, nadi i prijateljstvu i mislim da će možda u godinama koje dolaze pronaći svoje mesto pod suncem tek kad bude preveden na neki od većih svetskih jezika.
Da li planirate ekranizaciju nekih svojih dela?
Trenutno je u pripremi serija po mom romanu „Konstantinovo raskršće“, takođe se sprema i „Leva strana druma“, a godinama se producenti interesuju za serijal započet romanom „Duge noći i crne zastave“. Međutim, taj projekat je veliki zalogaj za naše producente jer bi bio veoma skup pa zato i oklevaju, što je potpuno razumljivo.
Kako izgleda sarađivati sa Draganom Bjelogrlićem?
Kao kada idete u šoping sa ženom koja ne zna tačno koju haljinu i cipele bi da kupi a pritom pati od hronične migrene.
Šta vam je najveći izazov u pisanju?
Ispričati dobru i zanimljivu priču. Suština pisanja za mene je upravo u tome – u pripovedanju. Svi veliki pisci su bili odlični pripovedači.
Razgovarala: Marijana Bašić
Izvor: momsecret.net
Kako se uzme. Ja pišem i jedno i drugo. Problem koji može da vam se javi kada pišete savremen teme, tj. realizam, jeste da je to često autobiogrfsko. A pošto sam ja pregurao preko glave dosta negativnih stvari, naročito tokom devedesetih, onda kroz pisanje autor to sve preživljava opet – ponekad i intenzivnije, što zna da bude veoma mučan i težak proces.
Od svih romana koje ste napisali, koji vam je omiljeni?
To je malo teško pitanje, ne mogu baš da se odlučim ali ako baš moram, onda bi to bio roman na kome sam najnapornije radio a koji je, paradoksalno, postigao najmanje uspeha kada se uporedi sa ostalima, mada je i on bio bestseler. U pitanju je hagiografija o Konstantinu Velikom – „Znamenje anđela“. Mislim da vreme tog romana tek dolazi, da tek treba da bude pročitan i shvaćen na pravilan način, dosta je kompleksan i pokriva period od nekoliko decenija. To je univerzalna priča o veri, nadi i prijateljstvu i mislim da će možda u godinama koje dolaze pronaći svoje mesto pod suncem tek kad bude preveden na neki od većih svetskih jezika.
Da li planirate ekranizaciju nekih svojih dela?
Trenutno je u pripremi serija po mom romanu „Konstantinovo raskršće“, takođe se sprema i „Leva strana druma“, a godinama se producenti interesuju za serijal započet romanom „Duge noći i crne zastave“. Međutim, taj projekat je veliki zalogaj za naše producente jer bi bio veoma skup pa zato i oklevaju, što je potpuno razumljivo.
Kako izgleda sarađivati sa Draganom Bjelogrlićem?
Kao kada idete u šoping sa ženom koja ne zna tačno koju haljinu i cipele bi da kupi a pritom pati od hronične migrene.
Šta vam je najveći izazov u pisanju?
Ispričati dobru i zanimljivu priču. Suština pisanja za mene je upravo u tome – u pripovedanju. Svi veliki pisci su bili odlični pripovedači.
Razgovarala: Marijana Bašić
Izvor: momsecret.net
Autor: Dejan Stojiljković
