Dejan Stojiljković: Niko nije do kraja loš ili do kraja dobar

Kako se Nemanja Lukić, intrigantni junak koga dobro poznajemo iz kultne knjige „Konstantinovo raskršće“, razvija u novom romanu „Serafim“, saznajemo od pisca Dejana Stojiljkovića.

Otkada se prvi put pojavio u romanu „Konstantinovo raskršće“, junak Nemanja Lukić, i čovek i besmrtnik, i svedok i tvorac istorije istovremeno, ne prestaje da intrigira čitaoce. Njegov kreator, naš poznati pisac Dejan Stojiljković, dao mu je sopstveni roman „Serafim“, u kome Nemanju Lukića pratimo od trenutka kada je prihvatio novi identitet u u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata.

Šta je za Vas kao pisca bilo najuzbudljivije u vezi sa stvaranjem njegovog lika i kako se on u „Serafimu“ razvija?

Najuzbudljivija je činjenica da je on i čovek i besmrtnik. Dakle, to je lik koji pisac može staviti na mnoge tačke u vremenu i prostoru. Na raspolaganju sam imao više od jednog veka da kroz njega pričam Nemanjine priče, i to ne bilo kog veka, već onog u kome su bila dva svetska rata i još svašta ponešto. „Serafim“ je zamišljen kao tzv. fix-up roman, dakle, ima mozaičnu strukturu gde se priča seli sa mesta na mesto i iz epohe u epohu, a poveznica je glavni lik. Poznati primeri takve naracije su Kingova „Mračna kula“, ili Pavićev „Hazarski rečnik“, ili ono što radi Dejvid Mičel, na primer. Naravno, postoje snažne reference na „Konstantinovo raskršće“, sve je uklopljeno, likovi i priča, a onda saznajemo šta je bilo nakon što je Nemanja napustio Niš 1944. – gde je bio, za koga je radio, sa kakvim tajnama se suočava. I kako se tajne nižu, Nemanja se razvija kao lik, on utiče na istoriju, ali i ona na njega.

Vašeg glavnog junaka prvo srećemo u međuratnom periodu u Čehoslovačkoj, pa u Kraljevini Jugoslaviji, potom se pojavljuje i u periodu Drugog svetskog rata u Londonu, na Islandu, pa u vreme epidemije variole vere u Beogradu i na Kosovu… Pojavljuje se u razgovorima sa Ivom Andrićem, Mustafom Golubićem… Kako on kao besmrtnik doživljava i interpretira istorijske događaje kojima je svedok? I koliko su istorijske mene uticale na njegov karakter?

Najbitnije u vezi sa Nemanjom kao likom je pre svega njegov humanizam. On je, dakle, faktički mrtav čovek, ali ima neverovatnu količinu empatije za ljude oko sebe, iako radi veoma opasan posao i često je primoran da čini vrlo brutalne stvari. Nemanja je istovremeno u stanju da ubije, ali i da spasava živote. Takođe, trudio sam se da ga kao lika gradim da bude istovremeno veoma kul, kao Stiv Mekvin ili Gaga Nikolić. To su te naslage vremena u njemu, ta istorija kojoj svedoči i koju kreira je njegova najveća učiteljica, sve što zna i ume uglavnom je bazirano na tom iskustvu. Običan čovek nauči mnogo za deset godina života, možete misliti šta nauči jedan besmrtnik za vek i po?