Dečija lica Janusa – Prikaz knjige „Sara i januar za dve devojčice“
Luk od Sare-devojčice do Sare-devojke proteže se na kratak vremenski period i nije presudno obeležen prelomnim životnim događajima koji se ispredaju oko junakinje, već gorepobrojanim činiocima, koje ipak prate i Sarino prvo zaljubljivanje i prva menstruacija, najavljena već na uvodnim stranicama romana. Penevski to sazrevanje vešto prati pripovedajući u trećem licu. Budući da to pripovedanje vrvi od (vrlo ubedljivog) doživljenog govora i da se perspektive protagonistkinje i naratora konstantno stapaju jedna sa drugom, čitateljke i čitaoci se zaista osećaju kao da neposredno uranjaju uintimni svet jedne trinaestogodišnjakinje, svet ispunjen janusovskom logikom, hrabrošću i razumevanjem.
„Zašto je sve tako kako jeste?” – ovim pitanjem autor Zoran Penevski uvodi čitaoce i čitateljke u svet romana „Sara i januar za dve devojčice“ (Laguna, 2018), a njegovu trinaestogodišnju protagonistkinju u vrtoglavi proces odrastanja i unutrašnje potrage za razrešenjima ključnih egzistencijalnih dilema. Ključ, koji ona naposletku uspeva da pronađe, zatvara vrata ove knjige tako što ih u isto vreme otvara – završna rečenica zapravo je pitanje, i Sara ga ovaj put postavlja nekom drugom, a ne sebi samoj. Time se dosledno upućuje na metaforiku janusovske dvostrukosti (početka kao kraja i kraja kao početka, sadašnjosti kao početka prošlosti i početka budućnosti), koja se uspostavlja i ispostavlja kao jedno od najvažnijih obeležja ovog romana. Otud i januar iz naziva, a otud i dve devojčice.
Za razliku od prethodnog romana za decu Zorana Penevskog, „Sara i zaboravljeni trg“ (Laguna, 2016), u kome pratimo istu junakinju iz nešto mlađih dana i njeno suočavanje sa bakinom smrću i razvodom roditelja, u ovom nema fantastične motivacije, a emotivni potresi koje je Sara doživela već su stvar prošlosti, iako je ta prošlost u njenom doživljavanju sadašnjosti uvek prisutna, ponekad onespokojavajuća a ponekad podsticajna. Ono što pak ostaje isto mahom se tiče strukture ovih dvaju romana. Penevski se u oba slučaja služi umetnutim pripovestima koje usložnjavaju glavni tok pripovedanja, udvajanjima i paralelizmima raznih vrsta, kao i (odličnim) propratnim ilustracijama teksta, čiji je autor, takođe u oba slučaja, Dušan Pavlić.
Ipak, knjiga Sara i januar za dve devojčice bez sumnje predstavlja korak dalje i uspeh više kada je reč o pisanju Penevskog za decu, utoliko što se u njoj već poznat postupak ovog autora dodatno usložnjava i obogaćuje metatekstualnošću i intermedijalnošću. Čitav roman zamišljen je, naime, kao jedna paralelna čitalačka avantura Sare, učenice sedmog razreda, i njoj nepoznate Milene, devojčice čiju fejsbuk stranicu „Voli sve oko sebe, pa budi normalan” Sara pomno prati i redovno posećuje. Njih dve u isto vreme čitaju strip Crno-beli vrt, u kome junakinja Monika traga za odgovorima na pomenuta egzistencijalna pitanja, ona koja uporno tište i Saru i Milenu. Strip figurira kao strukturalno i smisaono uporište romana, ne samo stoga što predstavlja sponu između dveju junakinja (jedne koja je od početka u fokusu pažnje sveznajućeg pripovedača; druge koja je od početka u fokusu pažnje protagonistkinje), već i zato što za obe postaje svojevrsni vodič za samospoznaju i inspiracija za postajanje sve boljom i boljom verzijom sebe. Uporedo s tim, on je sredstvo za otvaranje prema drugome, za razumevanje i poštovanje ljudi kojima su okružene, kao i za neposredne intervencije u međuljudskim odnosima, promišljene i uspešno ostvarene pokušaje da svoj i živote sebi bliskih ljudi učine lepšim, lakšim i smislenijim.
Crno-beli vrt je riznica zgusnutih i upečatljivih misli, svojevrsni pregled ključnih ontoloških pitanja i različitih odgovora koji se na njih mogu dati, iz koje i Milena i Sara crpe životne pouke. U isto vreme, to je i strip – fiktivna tvorevina koju ove junakinje, prilagođavajući je svom životnom (ne)iskustvu, interpretiraju vrlo slobodno, i na isti takav način i instrumentalizuju, svesno se poigravajući s njom. Što je najbitnije, njihovi čitalački eksperimenti, a ujedno i napori da postanu pažljivije prema ljudima oko sebe, postaju delotvorni tek od trenutka kada dođe do slučajne zamene stripova, a do tada ostaju jalovi. Tako „Sara i januar za dve devojčice“ ujedno postaje i roman o odrastanju, i povest o čitanju kao o formativnom iskustvu tog odrastanja, ali i knjiga koja insistira na značaju i nužnosti uvažavanja perspektive drugoga u procesu sazrevanja – na ideji da je bez uvažavanja te perspektive nemoguće postati čovek.
To sazrevanje je poprilično naglo: luk od Sare-devojčice do Sare-devojke proteže se na kratak vremenski period i nije presudno obeležen prelomnim životnim događajima koji se ispredaju oko junakinje, već gorepobrojanim činiocima, koje ipak prate i Sarino prvo zaljubljivanje i prva menstruacija, najavljena već na uvodnim stranicama romana. Penevski to sazrevanje vešto prati pripovedajući u trećem licu. Budući da to pripovedanje vrvi od (vrlo ubedljivog) doživljenog govora i da se perspektive protagonistkinje i naratora konstantno stapaju jedna sa drugom, čitateljke i čitaoci se zaista osećaju kao da neposredno uranjaju uintimni svet jedne trinaestogodišnjakinje, svet ispunjen janusovskom logikom, hrabrošću i razumevanjem.
Autorova odluka da piše o menstruaciji, sastavnom delu života svake žene, koji uprkos tome uporno ostaje tabu i u fikciji i van nje, vredna je svake hvale, naročito jer to čini sa dosta razumevanja i blagonaklonosti, koje i inače uvek ima za svoju protagonistkinju. Ipak, preterano deklarativno isticanje prve menstruacije kao apsolutno formativnog, i, na izvestan način, jedinog i potpuno povlašćenog trenutka ženskog sazrevanja i postajanja čovekom, na trenutke se doima problematičnim i neubedljivim. Neubedljiv je takođe i kraj romana, i to je njegov najveći nedostatak i, shodno tome, najozbiljnija zamerka koja se može uputiti Zoranu Penevskom. Za razliku od njegove prethodne povesti o Sarinom sazrevanju, čiji je kraj pažljivo osmišljen, efektan i uverljiv, u romanu Sara i januar za dve devojčice nailazimo (bolje reći – nalećemo) na vrlo neuverljiv hepiend, melodramski intonirani završetak u koji se naprasno ulivaju svi bitniji motivacijski tokovi ove priče o postajanju devojkom i postajanju čovekom. Završni potez autora utoliko je problematičniji s obzirom na to da nije bio nužan. Otvaranje protagonistkinje Sare prema nepoznatoj Mileni, koja joj je ne znajući to izmenila tok života, razvoj ljubavne priče sa Petrom, prva menstruacija, razrešenja misterija vezanih za strip – sve ovo bilo je više nego dovoljno za upečatljiv kraj. Naprasni dolazak Sarinog oca, pomirenje njenih roditelja, te još neke finese kojima autor boji završna poglavlja ovog romana, uglavnom kvare inače vrlo prijatne utiske koje imamo dok ga čitamo.
Uprkos tome, ti prijatni utisci ne napuštaju nas u potpunosti u trenutku dok zatvaramo janusovska vrata Sarinog sveta, koji postepeno od crno-belog postaje pun kolorita, kako u intimnom doživljaju i egzistencijalnim uvidima same junakinje, tako i u percepciji čitalaca i čitateljki. Mnogi od njih tiču se upravo načina na koji je Penevski inkorporirao crno-beli strip Dušana Pavlića u toplu i sugestivnu priču o ženskom odrastanju, samospoznaji trinaestogodišnje devojčice u čijem su ranijem iskustvu pohranjene traume i čija je sadašnjost obeležena pokušajima da se one prevaziđu, njenim čitalačkim eksperimentima i avanturama, njenom odlučnom i smelom otvaranju ka drugima, njenom telesnom i emocionalnom sazrevanju koje se, iako je naglo, i samo otvara pred nama na ubedljiv i zanimljiv način. Zahvaljujući stripu i još nekim sitnijim grafičkim intervencijama, roman postaje dodatno komunikativan i prijemčiv za čitaoce i čitateljke svih uzrasta – u njemu zasigurno mogu uživati svi, a iz njega zasigurno mogu i učiti svi, a ne samo mlađe generacije s kojima prvenstveno stupa u dijalog.
Autor: Zorana Simić
Izvor: mini.bookvica.net
„Zašto je sve tako kako jeste?” – ovim pitanjem autor Zoran Penevski uvodi čitaoce i čitateljke u svet romana „Sara i januar za dve devojčice“ (Laguna, 2018), a njegovu trinaestogodišnju protagonistkinju u vrtoglavi proces odrastanja i unutrašnje potrage za razrešenjima ključnih egzistencijalnih dilema. Ključ, koji ona naposletku uspeva da pronađe, zatvara vrata ove knjige tako što ih u isto vreme otvara – završna rečenica zapravo je pitanje, i Sara ga ovaj put postavlja nekom drugom, a ne sebi samoj. Time se dosledno upućuje na metaforiku janusovske dvostrukosti (početka kao kraja i kraja kao početka, sadašnjosti kao početka prošlosti i početka budućnosti), koja se uspostavlja i ispostavlja kao jedno od najvažnijih obeležja ovog romana. Otud i januar iz naziva, a otud i dve devojčice.
Za razliku od prethodnog romana za decu Zorana Penevskog, „Sara i zaboravljeni trg“ (Laguna, 2016), u kome pratimo istu junakinju iz nešto mlađih dana i njeno suočavanje sa bakinom smrću i razvodom roditelja, u ovom nema fantastične motivacije, a emotivni potresi koje je Sara doživela već su stvar prošlosti, iako je ta prošlost u njenom doživljavanju sadašnjosti uvek prisutna, ponekad onespokojavajuća a ponekad podsticajna. Ono što pak ostaje isto mahom se tiče strukture ovih dvaju romana. Penevski se u oba slučaja služi umetnutim pripovestima koje usložnjavaju glavni tok pripovedanja, udvajanjima i paralelizmima raznih vrsta, kao i (odličnim) propratnim ilustracijama teksta, čiji je autor, takođe u oba slučaja, Dušan Pavlić.
Ipak, knjiga Sara i januar za dve devojčice bez sumnje predstavlja korak dalje i uspeh više kada je reč o pisanju Penevskog za decu, utoliko što se u njoj već poznat postupak ovog autora dodatno usložnjava i obogaćuje metatekstualnošću i intermedijalnošću. Čitav roman zamišljen je, naime, kao jedna paralelna čitalačka avantura Sare, učenice sedmog razreda, i njoj nepoznate Milene, devojčice čiju fejsbuk stranicu „Voli sve oko sebe, pa budi normalan” Sara pomno prati i redovno posećuje. Njih dve u isto vreme čitaju strip Crno-beli vrt, u kome junakinja Monika traga za odgovorima na pomenuta egzistencijalna pitanja, ona koja uporno tište i Saru i Milenu. Strip figurira kao strukturalno i smisaono uporište romana, ne samo stoga što predstavlja sponu između dveju junakinja (jedne koja je od početka u fokusu pažnje sveznajućeg pripovedača; druge koja je od početka u fokusu pažnje protagonistkinje), već i zato što za obe postaje svojevrsni vodič za samospoznaju i inspiracija za postajanje sve boljom i boljom verzijom sebe. Uporedo s tim, on je sredstvo za otvaranje prema drugome, za razumevanje i poštovanje ljudi kojima su okružene, kao i za neposredne intervencije u međuljudskim odnosima, promišljene i uspešno ostvarene pokušaje da svoj i živote sebi bliskih ljudi učine lepšim, lakšim i smislenijim.
Crno-beli vrt je riznica zgusnutih i upečatljivih misli, svojevrsni pregled ključnih ontoloških pitanja i različitih odgovora koji se na njih mogu dati, iz koje i Milena i Sara crpe životne pouke. U isto vreme, to je i strip – fiktivna tvorevina koju ove junakinje, prilagođavajući je svom životnom (ne)iskustvu, interpretiraju vrlo slobodno, i na isti takav način i instrumentalizuju, svesno se poigravajući s njom. Što je najbitnije, njihovi čitalački eksperimenti, a ujedno i napori da postanu pažljivije prema ljudima oko sebe, postaju delotvorni tek od trenutka kada dođe do slučajne zamene stripova, a do tada ostaju jalovi. Tako „Sara i januar za dve devojčice“ ujedno postaje i roman o odrastanju, i povest o čitanju kao o formativnom iskustvu tog odrastanja, ali i knjiga koja insistira na značaju i nužnosti uvažavanja perspektive drugoga u procesu sazrevanja – na ideji da je bez uvažavanja te perspektive nemoguće postati čovek.
To sazrevanje je poprilično naglo: luk od Sare-devojčice do Sare-devojke proteže se na kratak vremenski period i nije presudno obeležen prelomnim životnim događajima koji se ispredaju oko junakinje, već gorepobrojanim činiocima, koje ipak prate i Sarino prvo zaljubljivanje i prva menstruacija, najavljena već na uvodnim stranicama romana. Penevski to sazrevanje vešto prati pripovedajući u trećem licu. Budući da to pripovedanje vrvi od (vrlo ubedljivog) doživljenog govora i da se perspektive protagonistkinje i naratora konstantno stapaju jedna sa drugom, čitateljke i čitaoci se zaista osećaju kao da neposredno uranjaju uintimni svet jedne trinaestogodišnjakinje, svet ispunjen janusovskom logikom, hrabrošću i razumevanjem.
Autorova odluka da piše o menstruaciji, sastavnom delu života svake žene, koji uprkos tome uporno ostaje tabu i u fikciji i van nje, vredna je svake hvale, naročito jer to čini sa dosta razumevanja i blagonaklonosti, koje i inače uvek ima za svoju protagonistkinju. Ipak, preterano deklarativno isticanje prve menstruacije kao apsolutno formativnog, i, na izvestan način, jedinog i potpuno povlašćenog trenutka ženskog sazrevanja i postajanja čovekom, na trenutke se doima problematičnim i neubedljivim. Neubedljiv je takođe i kraj romana, i to je njegov najveći nedostatak i, shodno tome, najozbiljnija zamerka koja se može uputiti Zoranu Penevskom. Za razliku od njegove prethodne povesti o Sarinom sazrevanju, čiji je kraj pažljivo osmišljen, efektan i uverljiv, u romanu Sara i januar za dve devojčice nailazimo (bolje reći – nalećemo) na vrlo neuverljiv hepiend, melodramski intonirani završetak u koji se naprasno ulivaju svi bitniji motivacijski tokovi ove priče o postajanju devojkom i postajanju čovekom. Završni potez autora utoliko je problematičniji s obzirom na to da nije bio nužan. Otvaranje protagonistkinje Sare prema nepoznatoj Mileni, koja joj je ne znajući to izmenila tok života, razvoj ljubavne priče sa Petrom, prva menstruacija, razrešenja misterija vezanih za strip – sve ovo bilo je više nego dovoljno za upečatljiv kraj. Naprasni dolazak Sarinog oca, pomirenje njenih roditelja, te još neke finese kojima autor boji završna poglavlja ovog romana, uglavnom kvare inače vrlo prijatne utiske koje imamo dok ga čitamo.
Uprkos tome, ti prijatni utisci ne napuštaju nas u potpunosti u trenutku dok zatvaramo janusovska vrata Sarinog sveta, koji postepeno od crno-belog postaje pun kolorita, kako u intimnom doživljaju i egzistencijalnim uvidima same junakinje, tako i u percepciji čitalaca i čitateljki. Mnogi od njih tiču se upravo načina na koji je Penevski inkorporirao crno-beli strip Dušana Pavlića u toplu i sugestivnu priču o ženskom odrastanju, samospoznaji trinaestogodišnje devojčice u čijem su ranijem iskustvu pohranjene traume i čija je sadašnjost obeležena pokušajima da se one prevaziđu, njenim čitalačkim eksperimentima i avanturama, njenom odlučnom i smelom otvaranju ka drugima, njenom telesnom i emocionalnom sazrevanju koje se, iako je naglo, i samo otvara pred nama na ubedljiv i zanimljiv način. Zahvaljujući stripu i još nekim sitnijim grafičkim intervencijama, roman postaje dodatno komunikativan i prijemčiv za čitaoce i čitateljke svih uzrasta – u njemu zasigurno mogu uživati svi, a iz njega zasigurno mogu i učiti svi, a ne samo mlađe generacije s kojima prvenstveno stupa u dijalog.
Autor: Zorana Simić
Izvor: mini.bookvica.net
