Ukoliko se vaše poznavanje ruske književnosti svodi samo na ruski „klasični mejnstrim“: Dostojevskog, Tolstoja, Puškina, Gogolja i njima slične, ili na savremenike poput Lukjanjenka, moguće je da vam je promakao jedan od neverovatno intrigantnih ruskih autora – Danil Harms. Dozvolite da vas upoznamo sa njim...

Danil Ivanovič Juvačov (kasnije poznat kao Danil Harms) je rođen 1905. godine u Petrogradu. Marksova misao da se „istorija ponavlja – prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa“, se pokazala kao istinita u Harmsovom slučaju. Njegov otac, Ivan Juvačov, je bio član revolucionarne grupe „Volja naroda“ i bivao hapšen zbog propagande protiv cara Aleksandra III. Kako iver ne pada daleko od klade, i sam Danil je bio više puta hapšen zbog „subverzivne“ književnosti kojom je pokušao da „zavede“ čitaoce, ali i zbog svog dekadentnog ponašanja. Krenimo ipak redom...

Danil je još kao dečak uzeo pseudonim „Harms“. Pretpostavlja se da je to bilo zbog opsednutosti Šerlokom Holmsom jer postoji izvesna sličnost u izgovoru ove dve reči u ruskom jeziku, a opet postoje i pretpostavke da je (pošto je poznavao engleski jezik) uzeo taj pseudonim zbog sličnosti sa rečima „harm“ (šteta, zlo, nepravda) ili „charm“ (čar, šarm, očarati). 

Harms je pohađao lenjingradsku elektrotehničku školu, iz koje je vrlo brzo izbačen zato što nije učestvovao u društvenim aktivnostima i zato što je odudarao od ostatka svog razreda. Nakon izbacivanja iz škole, posvetio se književnosti. Njegova prva drama „Jelizaveta Bam“ je prvi put prikazana 1928, i za nju bi se moglo reći da je preteča teatra apsurda. Između 1928 i 1941 godine je pisao književnost za decu, čemu i nije pridavao veliki značaj jer je to radio isključivo za novac. 1928 je osnovao avangardno udruženje pisaca OBERIU, koje je propagiralo realnu umetnost. Krajem dvadesetih godina je već imao reputaciju veoma ekscentričnog pisca – oblačio se poput Šerloka Holmsa, nosio kišobran, vodio pudlicu i živeo dekadentnim životom. 1931. je uhapšen i proteran u Kursk pod optužbom da piše antisovjetska dela, jer nije propagirao tadašnje socijalističke sovjetske vrednosti. Po povratku iz egzila, nakon što se udruženje pisaca raspalo, vratio se književnosti za decu. Pisao je svoja dela, ali i prevodio književnost koja je dolazila sa zapada.

1941. Harms je ponovo uhapšen, zbog defetističkog raspoloženja koje je širio među narodom i zbog odbijanja da učestvuje u ratu. Umro je od gladi, 1942. godine, za vreme opsade Lenjingrada, u zatvorskoj ludnici. 

Osim nekoliko pesama i dela koje je pisao za decu, ništa drugo nije objavljeno za vreme Harmsovog života. Harmsove rukopise je iz ratnog vihora spasio njegov najbolji prijatelj, Jakov Druskin. On ih je krio sve do šezdesetih godina prošlog veka, kada se pokazalo interesovanje za Harmsova dela. 1960. godine Danil Harms je posthumno proglašen nevinim i rehabilitovan je.

Izdavačka kuća „Laguna“ je prošle godine objavila „Sto slučajeva“ – zbirku Harmsovih iracionalnih i neobičnih crtica iz života, i time barem malo okrenula pogled čitalačke javnosti ka ovom piscu koji svakako zaslužuje posebno mesto u svetskoj književnosti.

Harmsovi „Slučajevi“ su kratke priče, i i skice iz života, kratke i često brutalne scene kojima dominiraju siromaštvo, smrt, otuđenje, nestanci, katastrofe, iracionalnost, nepredvidivost, cinizam, apsurd, ironija,... Često su u te scene ubačeni i fantastični elementi, tako da se čini kao da neko sanja (odnosno preživljava noćnu moru), ali do buđenja nikada ne dolazi, ili ukoliko do njega i dođe - java deluje još gore i iracionalnije od sveta snova. Ako smestimo ove njegove pričice u vreme u kojem su nastale (period kada je na vlasti bio Staljin) nije ni čudo što su one toliko mračne, pesimistične i na momente groteskne. 

Lica o kojima Harms piše su ili slavni ruski pisci ili obični, „dobri“ ljudi, kojima jednostavno život ne da „da puste korenje“. Dok pokušavaju da sastave kraj sa krajem, neočekivano im se desi život ili smrt. A najčešće ono drugo. Harms piše i o ljudima koji često padaju sa različitih visina – sa onih na koje su se popeli dizanjem vlastitog nosa, kao i onih kvazi intelektualnih ili materijalnih. A čovek kad-tad mora da padne sa dosegnutih visina i da „udari u tužnu zalogu svoje budućnosti“. 

A ljudi teško da i imaju budućnost. Ljudi su grešni i gresi sveta se nalaze u njima i izlivaju se iz njih. Ljudi sanjaju i priželjkuju različite stvari, ali i kada bi se pojavila vila da im ispuni snove, ljudi bi prokockali i tu mogućnost:

Harms sumnja da postoji nada za čovečanstvo, jer čovek samog sebe koči i sputava.

Među „Slučajevima“ ima i proročkih tekstova. Harms piše o filozofu koji udara u bubanj i proizvodi filozofsku buku, koja u stvari nikome nije potrebna i koja svakoga uznemirava. Taj filozof je, u stvari, on sam. Pisao je i o ljudima koji su odvedeni, i gubi im se svaki trag, i time kao da je prorokovao svoj gorki kraj. 

Harms je radio vivisekciju ljudskog života i primetio je kako se život ne čita onako kako ga pišemo. On nije pokušavao da u životu pronađe šablone, pravila i smisao već on slavi besmisao, haos i smrt kao prekid i izlaz iz beznađa u kome živimo. Znao je dobro da pročita ljude i zemlju u kojoj živi. On je bio surovi realista čije rečenice su bile toliko gorke da su morale biti uvijene u crni humor i tragikomediju kako bi mogle da se progutaju.

Čitaoče, udubi se u Harmsove gatke, nasmejaćeš se, a nakon toga, kada bolje porazmisliš o svemu napisanom, osetićeš veliku nelagodu...

Autor: Kristijan Vekonj
Izvor: hellycherry.com