Čudni su putevi ljudski – Povodom romana „Firentinski dublet: Kjaroskuro“
Kako to izgleda kad majstor srpske realističke pripovetke, kojeg sa starih fotografija znamo kao nasmejanog i dobroćudnog starca iz beogradske kafane „Dardaneli“, postane vrstan detektiv poput Šerloka Holmsa i neustrašiv likvidator nečistih sila poput Abrahama van Helisnga pokazali su u dvoknjižju nazvanom „Firentinski dublet“ majstori savremene srpske fantastike Goran Skrobonja i Ivan Nešić.
Jedan od karakterističnih postupaka postmoderne umetnosti jeste i taj da se nekadašnji pisci, sada kao književni junaci, sretnu oči u oči sa likovima iz sopstvenih priča i romana, pa ako Meri Šeli može da se sretne sa Frankenštajnovim čudovištem, ako Brem Stoker može da se sretne sa grofom Drakulom, zašto sličan postupak ne bi mogao da se primeni i na srpsku fantastiku?
Upravo su to imali u vidu Nešić i Skrobonja kad su učinili da se Milovan Glišić sretne sa likom iz svoje priče „Posle devedeset godina“, i to ni manje ni više nego sa Savom Savanovićem, čije ime dovoljno govori samo za sebe, pa ne treba posebno objašnjavati o kakvom se književnom i folklornom fenomenu radi.
Međutim, pisci se nisu zaustavili na tome, nego su otišli još dalje i poslali Glišića (vozom Orijent ekspresa, razume se) u mračne i neizvesne ulice Trbosekovog, Drakulinog, Džekilovog i Hajdovog, jednom rečju: viktorijanskog Londona.
Kao već dokazani poznavalac natprirodnih pojava među Srbima, Glišić će sada morati da se nosi sa misterioznim pojavama koje šire nemir i strah po britanskoj prestonici, ali koje su se toliko ustalile kao simboli viktorijanskog doba da je ono bez njih maltene nezamislivo kad se posmatra u istorijskom kontekstu, pa je stoga roman i prožet brojnim kulturološkim referencama tog vremena, uz poneki skok u dvadeseto stoleće, sve do Ijana Fleminga.
Istina, možda se Milovan Glišić kao istorijska ličnost na prvi pogled ne uklapa u sablasni ambijent Vajtčepela, ali tim pre se Skrobonjin i Nešićev postupak čini još smelijim i provokativnijim, a čitanje drugog dela „Firentinskog dubleta“ postaje neodoljivo i uzbudljivo baš kao i čitanje kultnih gotskih novela i detektivskih romana.
Ako dolazak Milovana Glišića u grad Džeka Trboseka ipak može izazvati čuđenje, toliko je sasvim očekivano što se tu zatekao Srbin po imenu Čedomilj Mijatović – i to ne samo stoga što je Mijatović tada zaista živeo u Londonu, nego i zbog toga što je ugledni diplomata još za života izazivao kontroverze svojim interesovanjem za ezoteriju i spiritizam, pa je život prvog srpskog viktorijanca više nego inspirativan za žanr koji kombinuje gotiku, fantastiku i stimpank.
Takođe je očekivano što je i burni ljubavni život kralja Milana Obrenovića poslužio kao osnova za zaplet „Firentinskog dubleta“, a latentnim unošenjem emotivnog naboja kroz odnos Milovana Glišića sa fascinantnom i fatalnom madam Djelafoa, Nešić i Skrobonja postigli su sklad između svetla i tame, kao što su i najavili stavivši podnaslov „Kjaroskuro“ za drugi deo „Firentinskog dubleta“.
Kombinujući istragu u Londonu sa Glišićevim sećanjima na hapšenje Save Savanovića, ali i sa legendama drevnih civilizacija od mesopotamskih Sumera do američkih Inka, Skrobonja i Nešić pokazali su da se kulturološke i folklorne paralele mogu pronaći i između najudaljenijih svetova i epoha, pa koliko god bili čudni putevi Gospodnji, pokazaće se da su čudni i putevi đavoljih i vampirskih sila, kao i putevi književnih junaka iz raznih vremena i jezika, ali da su opet putevi ljudski najčudniji.
Izabravši duologiju umesto mnogo češće trilogije kad su u pitanju romani iz više delova, dva pisca pokazala su kako se na dualizmu gradi savršenstvo čak i kad su sastavni delovi suprotstavljeni jedan drugome, baš kao svetlo i tama.
Autor: Dušan Milijić
Jedan od karakterističnih postupaka postmoderne umetnosti jeste i taj da se nekadašnji pisci, sada kao književni junaci, sretnu oči u oči sa likovima iz sopstvenih priča i romana, pa ako Meri Šeli može da se sretne sa Frankenštajnovim čudovištem, ako Brem Stoker može da se sretne sa grofom Drakulom, zašto sličan postupak ne bi mogao da se primeni i na srpsku fantastiku?
Upravo su to imali u vidu Nešić i Skrobonja kad su učinili da se Milovan Glišić sretne sa likom iz svoje priče „Posle devedeset godina“, i to ni manje ni više nego sa Savom Savanovićem, čije ime dovoljno govori samo za sebe, pa ne treba posebno objašnjavati o kakvom se književnom i folklornom fenomenu radi.
Međutim, pisci se nisu zaustavili na tome, nego su otišli još dalje i poslali Glišića (vozom Orijent ekspresa, razume se) u mračne i neizvesne ulice Trbosekovog, Drakulinog, Džekilovog i Hajdovog, jednom rečju: viktorijanskog Londona.
Kao već dokazani poznavalac natprirodnih pojava među Srbima, Glišić će sada morati da se nosi sa misterioznim pojavama koje šire nemir i strah po britanskoj prestonici, ali koje su se toliko ustalile kao simboli viktorijanskog doba da je ono bez njih maltene nezamislivo kad se posmatra u istorijskom kontekstu, pa je stoga roman i prožet brojnim kulturološkim referencama tog vremena, uz poneki skok u dvadeseto stoleće, sve do Ijana Fleminga.
Istina, možda se Milovan Glišić kao istorijska ličnost na prvi pogled ne uklapa u sablasni ambijent Vajtčepela, ali tim pre se Skrobonjin i Nešićev postupak čini još smelijim i provokativnijim, a čitanje drugog dela „Firentinskog dubleta“ postaje neodoljivo i uzbudljivo baš kao i čitanje kultnih gotskih novela i detektivskih romana.
Ako dolazak Milovana Glišića u grad Džeka Trboseka ipak može izazvati čuđenje, toliko je sasvim očekivano što se tu zatekao Srbin po imenu Čedomilj Mijatović – i to ne samo stoga što je Mijatović tada zaista živeo u Londonu, nego i zbog toga što je ugledni diplomata još za života izazivao kontroverze svojim interesovanjem za ezoteriju i spiritizam, pa je život prvog srpskog viktorijanca više nego inspirativan za žanr koji kombinuje gotiku, fantastiku i stimpank.
Takođe je očekivano što je i burni ljubavni život kralja Milana Obrenovića poslužio kao osnova za zaplet „Firentinskog dubleta“, a latentnim unošenjem emotivnog naboja kroz odnos Milovana Glišića sa fascinantnom i fatalnom madam Djelafoa, Nešić i Skrobonja postigli su sklad između svetla i tame, kao što su i najavili stavivši podnaslov „Kjaroskuro“ za drugi deo „Firentinskog dubleta“.
Kombinujući istragu u Londonu sa Glišićevim sećanjima na hapšenje Save Savanovića, ali i sa legendama drevnih civilizacija od mesopotamskih Sumera do američkih Inka, Skrobonja i Nešić pokazali su da se kulturološke i folklorne paralele mogu pronaći i između najudaljenijih svetova i epoha, pa koliko god bili čudni putevi Gospodnji, pokazaće se da su čudni i putevi đavoljih i vampirskih sila, kao i putevi književnih junaka iz raznih vremena i jezika, ali da su opet putevi ljudski najčudniji.
Izabravši duologiju umesto mnogo češće trilogije kad su u pitanju romani iz više delova, dva pisca pokazala su kako se na dualizmu gradi savršenstvo čak i kad su sastavni delovi suprotstavljeni jedan drugome, baš kao svetlo i tama.
Autor: Dušan Milijić
