Hvala Bogu pa nisam pročitao razarajuću kritiku Muzilovog nedovršenog romana od 2000 stranica - „Čovek bez osobina“ koju je napisao Marsel Rajh-Ranicki. Svaka kritika Rajh-Ranickog upućena Muzilovom monstrumu je tačna, ali je nevažna u odnosu na značaj ovog izuzetnog dela. Završio sam sa njegovim čitanjem juče, na stogodišnjicu izbijanja rata između Nemačke i Francuske. Jedna od najfascinantnijih osobina Muzilovog remek-dela je činjenica da radnja počinje 1913. godine i da se dalje nastavlja kao da se kataklizma Prvog svetskog rata uopšte ne dešava. Kako se radnja knjige odvija, Muzil bira teme koje su pre iz perioda između dva svetska rata nego one od pre Prvog. Jedva da postoji ikakav zaplet, mada je osnovna zamisao briljantna kao okvir za brojne ideje i opservacije. Urlih je čovek u svojim ranim tridesetim, matematičar koji je rešio da se sredi u toku naredne godine pre nego što zaključi šta je to što želi da radi. Njegovi razni pokušaji da ostvari karijeru u vojsci ili akademiji nisu bili zadovoljavajući. Otac mu je cenjeni profesor prava i savetnik na dvoru Habzburga, koji živi kao umirovljenik u austrijskoj provinciji. Urlih se seli u Beč, unajmljuje malu vilu i preko očevih veza priključuje se rođaci Diotimi u organizovanju „Paralelne akcije“ za 1918. godinu. Te godine je sedamdesetogodišnjica stupanja na austrijski presto Franca Jozefa i tridesetogodišnjica dolaska na nemački presto kajzera Vilhelma II. Gorka ironija ove „akcije“ je to što se odvija u godini kada će obe imperijalne porodice biti otpremljene u istoriju kao stvar prošlosti. Zaplet bez zapleta obezbeđuje Muzilu da razmatra odnos Austrije i Nemačke i on podseća na odnos između postimperijalne Britanije i SAD. Nemačka je mlada, ambiciozna, bogata i monokulturalna a Austrija ništa od toga. Ali ono što joj nedostaje u materijalnom bogatstvu, nadoknađuje kulturom, istorijom i iskustvom. Ipak Muzil nije sklon da pruskog protagonistu grofa Arnhajma prikaže kao „sirovog Prusa“. Naprotiv, on je uglađen, intelektualac je i objavio je brojne cenjene i popularne knjige o različitim temama. Metaforu razlike koju Muzil daje, jeste ona o nemoći i zavisti slabijeg prema jačem, mlađem i, u suštini, pametnijem rivalu.

U knjizi ima brojnih nedovršenih i sporednih zapleta: tu su Urlihovi prijatelji Valter i Klarisa, poremećeni ubica Mosbruger kao i Urlihova ljubavnica i nimfomanka Bonadea. Oni se pojavljuju i nestaju da bi dali osnovu za debate, razmišljanja, filozofiju, beskrajne metafore i narativne puteljke. „Paralelna akcija“ omogućava Muzilu da ispuni salon svoje rođake Diotime različitim intelektualcima, salonskim reformistima prepoznatljivim za to vreme i mesto. Njegova najpronicljivija opažanja vezana su za odnos Austrije i Nemačke. Lik pruskog grofa Arnhajma je baziran na grofu Valteru Ratenau ili možda grofu Hariju Kesleru. Gotovo kao naknadno smišljena, Agata stupa u Urlihov život.  Ona je njegova sestra koju on skoro i ne poznaje i koja se na prvih 1000 stranica nijednom ne pominje, da bi se pojavila tek u drugoj knjizi na sahrani njihovog oca. Kao dete je poslata na školovanje a udala se kao mlada devojka. Muž joj je na medenom mesecu umro od tifusa, da bi se zatim ona udala za progresivnog pedagoga i nastavila život u provinciji. Urlih na nju nije potrošio ni delić svojih višeslojnih, meditativnih razmišljanja i seti se da ima sestru tek kada je sretne na sahrani. Ona je odlučila da se razvede od supruga i preseli u Beč da živi sa Urlihom. Erotska osećanja između Urliha i Agate postaju predmet poslednjih, najiščašenijih i najizazovnijih, poglavlja.

Rajh-Ranicki je u pravu: knjiga je zbrka po svakom bitnom merilu. Poglavlja se ređaju jedno za drugim bez ikakve jasne radnje. Filozofski razgovori dominiraju stotinama strana. Nijedan lik ne dolazi do nečega što bi makar ličilo na kakvu odluku, uprkos nekim dramatičnim izletima koji kao da obećavaju rasplet: Valterova neurotična supruga Klarisa je odlučna da se „iskupi“ kroz veru u Ničea, poremećena prostitutka ubija Mosbrugera. Diotimu gotovo zavede čudno bespolni grof Arnhajm. Njegov lični asistent, afrički cirkuzant koga je Arhajm „usvojio“ kad je bio dečak, razvija strasnu vezu sa Diotiminom kućnom pomoćnicom. Grog Linsdorf predstavlja zastareli paternalizam austrijske aristokratije i služi kao namerna suprotnost grofu Arnhajmu, koji, iako je grof, istovremeno je i bogati pruski industrijalista, verovatno jevrejskog porekla; general Štum predstavlja beznadežnost austrijskog militarizma; poluJevrejka Gerda Fišel istera svojih petnaest minuta slave  sa svojim pangermanskim, antisemitskim verenikom Sepom, i tako dalje. Svaki lik nudi Muzilu posebnu i često zabavnu priliku da se podsmeva duhu i pogledima zemlje koju zove „Kakanija“, da se popiša na sve imperijalne i dinastičke institucije Austrougarskog carstva. Izraz „Kakanija“ se odnosi na „K und K“ što je skraćenica od „Kaiserlich und Koniglich“ ‒ „carsko i kraljevsko“, i odnosi se na dvojnost Austrougarske monarhije. Muzilova kreacija „Kakanija“ ne samo da se sprda sa izrazom „K und K“, već aludira na reč „kaka“, dečji izraz za govno.

Pa da li je život suviše kratak da bi se čitao Muzil? Nijednog trenutka to ne bih pomislio. Ako Jozef Rot nudi opsenu romantične nostalgije za dobom Habzburga, čistom lepotom i neposrednošću svog romana „Radecki marš“, Muzil nam nudi pogled na to kako su ljudi razmišljali i dolazili do svojih ideja. Likovi su, bez obzira što su dramski loše zamišljeni, stvarni i način na koji vide svet nudi teleskop u prošlost ali takođe i u sadašnjost. Za razliku od Karla Krausa, Muzil izbegava direktnu upotrebu aforizama, ali ih koristi kao sredstva za sjajna i često zapanjujuća poređenja. Ona napadaju čitaoca sa neočekivanih strana dok se stranice sa razgovorima likova za stolom pretvaraju u otrežnjujuća „otkrovenja“.

Za istoričara muzike, Muzil je naročito važan jer muziku smešta u bečki „fin de siècle“ (kraj veka) i intelektualni diskurs gde ne očekujemo da ćemo je naći. Možda deluje očekivano da će važne figure kao što su Šenberg i Maler biti u istim salonskim razgovorima kao i Frojd, Vajninger, Šnicler, Los, Klimt i ostali. Muzil potvrđuje stanovište Karla Klausa da je muzika nešto emotivno, za poštovaoce čak i spiritualnog, i otud nepodobno za razgovore o „modernizmu“. Muzika za razliku od ostalih oblasti „fin de siècle“ nije ni naučna ni empirička i preti da ugrozi progres. Značajno je da su Urlihovi najnestabilniji prijatelji muzičari. Opis njegovog dolaska u njihov dom nam sve govori:

„Smatrali su da se samo po sebi razume što ga u takvom trenutku ne primećuju pre nego što bi se muzički komad završio. To je ovog puta bila Betovenova „Himna radosti“; milioni su, kako to Niče opisuje, s jezom padali u prašinu, neprijateljska razgraničenja su se lomila, jevanđelje harmonije svetova mirilo je, ujedinjavalo sve razdvojene; zaboravili su kako se hoda i kako govori i krenuli su da igrajući uzlete u vazduh. Lica su im bila pegava, tela povijena, glave su se naglo trzale gore-dole, raširene kandže su se zarivale u propetu masu zvukova. Dešavalo se nešto neizmerno; neki nejasno omeđen, vrelim osećanjem ispunjen mehur nabubreo bi do pucanja, a sa uzbuđenih vrhova prstiju, nervoznog nabiranja čela, podrhtavanja tela zračilo bi neprestano novo osećanje u ogromnu privatnu uzburkanost. Koliko li se puta ovo već ponavljalo! Ulrih nikad nije trpeo taj uvek otvoren klavir iskeženih zuba, ovog idola široke gubice, kratkonogog, nastalog ukrštanjem jazavičara i buldoga, idola koji je sebi potčinio život njegovih prijatelja...“

Još jedan pasus, koji toliko toga otkriva, ilustruje habzburški paternalizam i filosemitizam. Grof Linsdorf u jednom trenutku objašnjava Urlihu: „Ja nemam baš ništa protiv Jevreja (…)

Oni su inteligentni, vredni i verni po karakteru. Ali načinjena je velika pogreška što su im data neprikladna prezimena. Rozenberg i Rozental, na primer, jesu plemićka prezimena: Lev, Ber i slične životinje potiču sa grbova; Majer dolazi od veleposeda; Gelb, Blau, Rot, Gold boje su na štitovima: sva ta jevrejska prezimena nisu bila ništa drugo do bezobrazluk naše birokratije prema plemstvu. Trebalo je da ono bude time pogođeno, a ne Jevreji!“

Suviše je pasusa koji se mogu citirati, suviše uvida koji menjaju život da bi se upuštao u njih, ali jedna stvar u vezi sa romanom „Čovek bez osobina“ je jasna: teško je razumeti bečki „fin de siècle“ bez njega. Tu je mešavina briljantnosti i bogomoljstva, prava i društvene savesti. Kao što je napisao Norbert Volf: „Ovo je manje nostalgična retrospektiva habzburškog doba od one Jozefa Rota, a više prikaz Beča kao mešavine različitih nacija, kultura, religija i umetničkih pokreta. U Beču se može naći i moderni pacifizam i moderni antisemitizam; samo u Beču je mogla biti prisutna atonalna muzika rame uz rame sa najpovršnijim operetama; Klimt, Šile i Kokoška su eksperimentisali sa modernim pristupom slikarstvu dok je Hitler pravio svoje pokušaje u umetnosti; aristokratija je slavila vekove neprikosnovene dominacije dok je Lav Trocki pisao političke pamflete u kafeu 'Central'. Beč je bio pun pukotina i preloma.“

To je knjiga koja se pročita samo jednom ali joj se često vraća. Rajh-Ranicki je u pravu, to je zbrka, ali onda je to i „Boris Godunov“ od Musorskog, onda je to Vagnerov „Prsten“ ili čak „Braća Karamazovi“ Dostojevskog. To je umetnička „zbrka“ naše kulture koja nudi izuzetan uvid u nju. Jedina knjiga za koju znam da je podjednako zbrkana i podjednako važna u objašnjavanju iznijansiranosti Austrije i Centralne Evrope, jeste roman Manesa Šperbera „Kao suza u okeanu“. Ona takođe nudi likove koji jednostavno nestaju bez razrešenja i poseduje kraj bez završetka. Ali za razliku od romana „Čovek bez osobina“ ona ima zaplet i „samo“ 800 strana. Muzil i Šperber su bili geniji sa manama ali upravo u njihovim manama je utemeljen i njihov genije – priznaje Rajh-Ranicki.

Autor: Mihael Has
Izvor: forbiddenmusic.org