Nedavno je na RTS-u emitovana poslednja, dvanaesta epizoda „Čizmaša“, serije rađene po istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića. Serija je, kako to već obično biva, skrenula pažnju na roman. U ovom braku televizije i književnosti, svi su na dobitku.

Dragoslav Mihailović (1930) je najpoznatiji po romanima Kad su cvetale tikve (1968) i Petrijin venac (1975). Prvi je izazvao veliku kontroverzu i kasnije se našao u obaveznoj srednjoškolskoj lektiri, po drugom je Srđan Karanović snimio čuveni istoimeni film. Mihailovićev treći roman, Čizmaši (1983), ovenčan je prestižnom NIN-ovom nagradom. Delo je napisano u Mihailovićevom prepoznatljivom maniru – u prvom licu, „prostim jezikom“, iz vizure glavnog junaka, Živojina M. Stanimirovića, poznatog i kao Žika Kurjak. Glavnica radnje je smeštena u period neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata i prati Žikin uspon u vojsci Kraljevine Jugoslavije, a zatim i njegov pad nakon „škandala“ čiji je akter bio. Čizmaši su istinski dobar roman. Pisac priču obogaćuje dokumentima i tako daje širu sliku političkog života tog vremena, objašnjava korene sukoba koji traju do danas. Gusta je to tapiserija, a Mihailović vešto i sigurno balansira između mikro i makro plana. Njegovo zgusnuto pripovedanje je živo i autentično, pa je samim tim tragika poslednjih stranica jače podvučena.

Scenario za seriju je pisao Đorđe Milosavljević (Jesen stiže, dunjo moja, Jagodići, Miris lipe na Balkanu), a za režiju svih epizoda je bio zadužen Dejan Zečević (Vojna akademija, Sinđelići, Urgentni centar). Kao i uvek kada su domaće serije u pitanju, novca je nedostajalo da bi se snimilo nešto zaista raskošno i vizuelno spektakularno. Bez obzira, epoha je lepo oživljena i primetan je napor da se raspoloživi resursi iskoriste na najbolji mogući način. Scenarista je uglavnom ostao veran predlošku, ali je morao i da proširi postojeću priču. Naime, odlučeno je da se Čizmaši pretoče u čak 12 jednosatnih epizoda, što je, imajući u vidu obim romana, rezultirao dopisivanjem. Milosavljević se, što je za pohvalu, držao Mihailovićevog teksta, trudio se da svoje nadogradnje zasnuje na naznakama koje su u njemu postojale.

Žika tako u seriji dobija dvojicu drugova, Ćoru i Stevicu. Njihove vojničke posete javnim kućama u Ćupriji i Skoplju su razrađene do u detalj (što je napravilo prostora za uvođenje novih ženskih likova i dodatnu erotiku). Ono što je u romanu samo pomenuto (kao, na primer, kada vojnici „idu po mladu“ ili konjsko suđenje), u seriji dobija veliki prostor. Da li je to bilo neophodno? Nije. Gotovo sve dopune su tu samo iz jednog razloga – da povećaju broj epizoda, one za centralnu priču nisu od suštinske važnosti. Srećom, serija poseduje brojne adute koji je preporučuju. Pre svega, to je Mihailovićev predložak koji obezbeđuje upečatljive likove i zanimljiv zaplet. Odabir glumca za ulogu Žike je bio od ključne važnosti. Mladi Miodrag Dragičević odlično je dočarao glavnog junaka. Njegov Žika poseduje dopadljivost i bezobrazluk koji su potrebni da bi priča funkcionisala kako treba. Aleksandar Berček kao Čiča, Žikin nadređeni, i Sloboda Mićalović, u ulozi udovice Sofije u koju se Žika zaljubljuje, pružaju Dragičeviću dobru podršku, a isto važi i za većinu epizodista.

Čizmaše je, nedavno, u sklopu sabranih Mihailovićevih dela, ponovo objavila Laguna, a serija je skrenula pažnju na roman. Novo izdanje se odlično prodaje, roman su otkrili novi čitaoci. Knjiga se našla u vrhu liste najprodavanijih i probudila zanimanje i za ostala Mihailovićeva dela. Šteta je što televizijski Čizmaši, po BBC-jevom oprobanom modelu, nisu imali šest epizoda, ali, bez obzira na ovu zamerku, jedno je neosporno. Čizmaši su ubedljivo najbolji domaći TV proizvod u 2015. godini. Dužnost RTS-a je da žiteljima Srbija ponudi kvalitetan igrani program, za to ih, uostalom, i plaćamo, a ekranizacije književnih klasika su gotovo uvek pametan potez. U tom kontekstu, bilo bi poželjno da se nastavi u tom smeru – ali ovoga puta pametnije, bez insistiranja na prevelikom broju epizoda.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: City Magazine