Branko Anđić: Kako je tonuo i konačno potonuo Tanjug
Objektivno, danas Tanjug ne bi trebalo da se tako zove, ne samo zato što više nema Jugoslavije nego ni zato što to, ozbiljno govoreći, nije više prava novinska agencija, kaže za Nova.rs Branko Anđić, autor romana „Tajna agencija nove Jugoslavije“.
U agencijskom novinarstvu nema srebra ni bronze, drugog ili trećeg mesta. Samo prvo: „zlato“. Otvoreno svetsko prvenstvo, 365 dana, svake godine, iz časa u časa – svake sekunde. Radi lakšeg pamćenja, novinari nose isto prezime AFP, EFE, AP, Rojters, Ansa… Tanjug je neretko uspevao da bude brži od agencijskih mogula. Nekada je bio među top five. Tanjug danas više nije Tanjug, već skromni srpskoligaš, lokalnog karaktera.
„Nije to bila neka zvanična rang-lista, već položaj po stečenom ugledu. Imao sam prilike da se u to uverim u međunarodnom novinarskom esnafu mnogo godina kasnije, kad je Tanjug već odavno bio sveden na Miloševićev agitprop. Preživeo je ugled tanjugovske novinarske škole, koja je još dugo izazivala poštovanje među kolegama širom sveta. Objektivno, Tanjug danas ne bi trebalo da se zove Tanjug, ne samo zato što više nema Jugoslavije nego ni zato što to, ozbiljno govoreći, nije više prava novinska agencija“, smatra Branko Anđić, nekadašnji tanjugovac, prevodilac, književnik.
„Nije to bila neka zvanična rang-lista, već položaj po stečenom ugledu. Imao sam prilike da se u to uverim u međunarodnom novinarskom esnafu mnogo godina kasnije, kad je Tanjug već odavno bio sveden na Miloševićev agitprop. Preživeo je ugled tanjugovske novinarske škole, koja je još dugo izazivala poštovanje među kolegama širom sveta. Objektivno, Tanjug danas ne bi trebalo da se zove Tanjug, ne samo zato što više nema Jugoslavije nego ni zato što to, ozbiljno govoreći, nije više prava novinska agencija“, smatra Branko Anđić, nekadašnji tanjugovac, prevodilac, književnik.
Vesti ima – rata nema
Anđić je autor romana „Tajna agencija nove Jugoslavije“ (Laguna). Kaže da je to delo narativne fikcije, a ne hronika Tanjuga. Iako su mnogi likovi i situacije građeni na temelju stvarnih ličnosti i događaja ili stapanjem više njih, time nisu njihov dagerotipski odraz.
Ipak, u slaganju vremena, događaja, promiču rani radovi i karijere poznatih ne samo u novinarskom miljeu. Velika Riba, Kruševljanin, Draško Kurjak i njegov mentor Piljak, Hadžić… Iz Tanjugove zgrade na Obilićevom vencu, u kojoj je nekada stolovala OZNA, pre nje Gestapo, iscurila je i vest:
„Pronađeno obezglavljeno telo, ali još nije ustanovljeno da li je reč o muškoj ili ženskoj osobi“. Tanjug emituje vest druga Kurjaka o novom ratu u Africi. Svetske agencije prenose ovu vest pod oznakom „Hitno“. Vesti ima, rata nema.
„Što se tiče brljotine na koju aludirate, zanimljivo je da ona ne postoji u zvaničnoj biografiji jednog negdašnjeg šefa srpske diplomatije, koga ruke zabole uvek kad pokuša da razgovara na engleskom. Njegov kratkotrajni prolazak kroz Tanjug izgleda da je diskretno zaboravljen od svih zainteresovanih“, objašnjava Anđić.
Miroslav Višnjić se nalazio među tri stotine strаnih dopisnikа u Kаiru. Kao dopisinik Tanjuga prvi je najavio – dva dana „pre roka“ – Oktobarski rat. I bi rata oktobra 1973. između Izraela i koalicije arapskih zemalja. Svetski mediji su, iz časa u čas, prenosili Tanjugove informacije o poslednjim danima Čaušeskua. U mrtvoj trci s AFP, Tanjug prenosi vest da su Amerikanci bombardovali Libiju. Da li je Velika Riba pre Rojtersa, AP, UPI, javio da je pao Sajgon?
„Velika Riba ima mnogo Šaranovićevih odlika (Mihailo Šaranović, novinar i direktor Tanjuga, prim.aut.), ali taj književni lik nije Mihailo glavom i bradom, koga sam poznavao i poštovao do njegovog preranog odlaska iz života. ‘Pravi’ Šaranović jeste prvi od agencijskih novinara obznanio mir u Vijetnamu. Njega cenim ne samo kao izvrsnog novinara već i čoveka koji, mada je bio godinama deo sistema, nikad nije potvrdio mađarsku šaljivu definiciju da je socijalizam pobeda naučne misli nad zdravim razumom. Dan-danas osećam da zdrav razum postaje dragoceniji od zlata i litijuma zajedno“, smatra Anđić.
Trendi prezimena
Dr Ranko Petković u „Subjektivnoj istoriji jugoslovenske diplomatije“ (1943–1991) piše o republičkim listama u diplomatiji. Sa slovenačke, kada nisu pokazivali preterani interes za pojedine afričke i azijske zemlje, umesto njih odlazili su mahom Crnogorci, jer su crnogorska i srpska bile prebukirane. Slična „imenovanja“ bila su među dopisnicima u Tanjugu.
„Takozvane kadrovske liste po ključu bile su organski deo našeg društvenog poretka, i to može da potvrdi svako stariji od 50 godina. To se odnosilo na zastupljenost pripadnika naroda i narodnosti na svim položajima, pa i u novinarskom svetu. Konkretno se sećam nekih srpskih prezimena sa kojih je volšebno otpalo ’ić’ da bi se prikačilo ’ski’ ne bi li se gde popravio rejting“, podseća Anđić i na taj „ključ“.
Književnica Mirjana Đurđević je, zbog ovog romana, Branka Anđića svrstala među opasne ljude. Kaže: „Opasan čovek“?
„Budući da se osećam pomalo još uvek kao gost u sopstvenoj zemlji, budući da nisam član nikakve javne ni tajne ekipe ni koterije, i da slobodno pričam i pišem šta mi padne na pamet bez mnogo razmišljanja kome bi to moglo da zasmeta, prihvatam s osmehom šalu moje dobre prijateljice Mire Đurđević. Ali sebe ozbiljno smatram opasnim kritičarem samo kad sam suočen sa glupošću, koja je jedini neoprostivi greh, ili lošim vinom.“
Ljuba i Dragan
Branka Anđića upoznao sam 1982. na trećoj strani „Hronike najavljene smrti“ Gabrijela Garsije Markesa.
„Jeste, preveo sam je za Narodnu knjigu pod dirigentskom palicom Tanje Kragujević, s kojom sam više godina odlično sarađivao u vreme kad je to bila ozbiljna izdavačka kuća, koja je poštovala profesionalnu etiku i prema svojim saradnicima i prema stranim partnerima, što se ne može reći za kasnije delovanje te kuće“, kaže Anđić.
Te godine Garsija Markes dobio je Nobelovu nagradu. Da li je tačno da su ovdašnji izdavači okretali glavu od „Sto godina samoće“?
BIGZ je konačno objavio „Sto godina samoće“ u prevodu Jasne Mimice. Pre toga pola tuceta naših izdavača odbilo je da objavi prevod ovog romana. Time je, objašnjava Anđić, počelo zanimanje za savremenu hispanoameričku književnost kod nas. Ali je prethodno nepoverenje prema tamo-nekom-Kolumbijcu bilo veliko.
Neobične, neposustale energije, Anđić zadovoljava moju znatiželju da saznam ko je školski drug koji mu je slao „neke lepe knjige posle kojih se bacio na Latnoamerikance kao lud“, kao i njegov ćale koji je ubeđivao Aljendea da povuče ručnu.
„Moj drugar je Ljubiša Radović, doktor tehnoloških nauka, profesor na jednom uglednom severnoameričkom univerzitetu i veliki poznavalac latinoameričkog književnog buma. Njegov otac je doajen naše diplomatije Raša Radović, jugoslovenski ambasador u Čileu u doba Aljendea.“
Branko Anđić je bio i dopisnik Tanjuga iz Argentine. Apetit za neke stvari vezane za tu zemlju najviše mu je podstakao Dragan Blagojević (višedecinijski agencijski novinar Tanjuga, Bete, prim.aut.), drugar s kojim je, kako kaže, delio još neka zadovoljstva, kao što je ljubav prema latinskom džezu, kubanskom pijanisti Boli de Nievu, slikaru Vilifredu Lamu, brazilskim muzičarima Fagneru i Dorivalu Kaimiju… Sa Momom Pantelićem, tadašnjim dopisnikom Politike, koji mu je mnogo pomogao savetima, poklopio se u Buenos Ajresu oko pola godine.
„Jedan od njih, ponavljam svakom ko se doseli u taj grad: Nikad ne iznajmljuj stan bez terase. Ono što ubija, to je vlaga.“
Šta ubija novinarstvo
„Za nas novinare sa dugom kilometražom veliki je izazov da i dalje gledamo u budućnost, a ne potonemo u nostalgiju za ’dobrim starim vremenima’. Istina je da je novinarski poziv pre nekoliko decenija bio odgovorniji, da je istovremeno imao neku poluromantičnu boemsku auru. Ali, u današnje vreme, koje je prozvano doba posle istine, možda je na nama upravo da se pomalo donkihotovski borimo da ona i dalje opstane kao jedan od stožera naših života. Da ne povlađujemo sve manjem oslanjanju na zdrav razum. Možda je to i moj najveći novinarski i lični izazov“, zaključuje Branko Anđić.
Autor: Miloš Čolić
Izvor: Nova
Autor: Branko Anđić
