Branislav Janković: Ko je oklevetao Obrenoviće?
Posle romana “O vukovima i senkama” i “Suze Svetog Nikole” Branislav Janković se oglasio novom knjigom – “Vetrovi zla”. I to se baš jako oglasio: na radost čitatelja i škripanje zuba istoričara. Najnovija knjiga je istorijsko-detektivski roman čija radnja se odvija sredinom 19. veka i prati Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja, koji je, iako bez naklonosti tadašnjeg knjaza Mihaila, ipak pozvan da reši ubistvo Miloša Obrenovića. Jedna od retkih knjiga koja na sasvim nov način opisuje to doba i prilike u tadašnjoj Srbiji; dvorske intrige, zavere, običan narod i mesto umetnika u zemlji koja se oporavlja od vekova nepostojanja.
Kome je smetao Miloš Obrenović?
Svima. Od Turaka, Rusa i Austrougara, preko Karađorđevića, pa do sina Mihaila. Klasična priča o starom i iznemoglom lavu i mladom, drčnom nasledniku. Tek nakon napisane knjige i moje fikcije o ubistvu knjaza Miloša, saznao sam da su se među istoričarima pojavile spekulacije i indicije da je zaista ubijen. Ni prvi (smem li da kažem ni poslednji u ovoj zemlji? Čisto zbog neke tradicije i naše morbidne želje, genetskog nasleđa, da od vladara kojeg smo ubili napravimo sveca). Koliko god Miloš bio, prema rečima svojih neprijatelja, tiranin i autokrata, on je od Srbije opet stvorio državu. Ne moramo da ga volimo, ali moramo da ga poštujemo. Njegove metode uspostavljanja i održavanja vlasti? Ko mu to zamera? Kumovi među današnjim političarima?
Zašto baš doba Obrenovića?
Mislim da ima još mnogo toga što je ostalo nepoznato, sakriveno, neispričano. Imam utisak da se nismo dovoljno bavili tom dinastijom i ne na način na koji zaslužuje. Kao da je i danas ta porodica obavijena zaverom ćutanja i nekom grižom savesti o kojoj ne želimo ni da mislimo. Kao da je onaj masakr i iživljavanje zaverenika nad telima Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin u noći 3. maja, ostalo da lebdi nad našom savešću. Svesno ili nesvesno pokušavamo da umanjimo značaj te dinastije u obnovi države i time damo opravdanje njenom zatiranju. Interesantniji su mi od Karađorđevića: barem su uvek bili u Srbiji kada je bilo najteže. A i znali su srpski.
Ženama ove dinastije posvećene su mnoge stranice u “Vetrovima zla”.
Žene dinastije Obrenović zaslužuju da im se posvete ne samo stihovi (“Što se bore misli moje”, Mihailo Obrenović, prim. nov.) već eseji i romani. Bile su to žene koje su Srbiju, tek izašlu iz otomanskog zagrljaja, uvele u Evropu. Iz blatnjavih opanaka ušle su u štiklice kupljene u Beču i Pešti. Za njima su krenule i druge žene. Zašto su to uradile? Jednostavno, imale su smelosti i odvažnosti da kažu i urade ono što misle i žele. Za razliku od žena Karađorđevića, one nisu stajale u senkama svojih muškaraca. Bile njihove majke, sestre, supruge ili ljubavnice. Ponekad pomislim da su “Vetrovi zla”, iako obeleženi muškim pečatom, svojevrsni omaž tim hrabrim i pametnim ženama.
Ko je Jevrem Utvić?
Neko ko se zbog ljubavi usprotivio i svojoj crkvi i svom vladaru. Neko ko je prodao dušu da bi bio sam ženom koju voli. Sveštenik koji postaje istražitelj i ubica i zbog svoje zabranjene veze sa Savkom Obrenović mora da beži iz Srbije u još neoslobođene krajeve. Deluje romantično? I jeste, vreme je bilo takvo. Jevrem Utvić se nije libio da je pokaže, a ljubav je, pogotovo tragična kao što je njegova, oduvek privlačila pažnju. Nekome jer je nikada neće imati, nekome jer zna koliko boli. Moj junak i pored sve svoje tvrdokornosti plače, jer je to jedan od retkih stvari zbog kojih zna da je živ. Njegov zadatak da otkrije ubicu knjaza postaje potraga za samim sobom, a na tom putu srešće Anku Konstantinović Obrenović. Jelenu Herbez, Tomu Vučića Perišića, Đuru Jakšića, ljubav i druge demone. Ova knjiga je jedno jako dugo i zanimljivo putovanje.
Koji su to vetrovi zla i gde duvaju?
U jednom trenutku Jevrem Utvić kaže kako se ovde i vetrovi svađaju, te da nikada neće biti mira i zatišja na ovom parčetu zemlje. Svako ovde ima svoj vetar i svoje zlo. Umesto da krpimo iscepana jedra i sakupimo oprane košulje koje su ti vetrovi oduvali sa žica, mi prizivamo nove orkane i bure. Život na vetrometini i ne može doneti ništa dobro. Nekada te oluje dođu spolja, a nekada se stvore u samoj kući. Pesimistički? Pitajte Obrenoviće.
Izvor: Danas
Autor: Vanja Gavrovski
Svima. Od Turaka, Rusa i Austrougara, preko Karađorđevića, pa do sina Mihaila. Klasična priča o starom i iznemoglom lavu i mladom, drčnom nasledniku. Tek nakon napisane knjige i moje fikcije o ubistvu knjaza Miloša, saznao sam da su se među istoričarima pojavile spekulacije i indicije da je zaista ubijen. Ni prvi (smem li da kažem ni poslednji u ovoj zemlji? Čisto zbog neke tradicije i naše morbidne želje, genetskog nasleđa, da od vladara kojeg smo ubili napravimo sveca). Koliko god Miloš bio, prema rečima svojih neprijatelja, tiranin i autokrata, on je od Srbije opet stvorio državu. Ne moramo da ga volimo, ali moramo da ga poštujemo. Njegove metode uspostavljanja i održavanja vlasti? Ko mu to zamera? Kumovi među današnjim političarima?
Zašto baš doba Obrenovića?
Mislim da ima još mnogo toga što je ostalo nepoznato, sakriveno, neispričano. Imam utisak da se nismo dovoljno bavili tom dinastijom i ne na način na koji zaslužuje. Kao da je i danas ta porodica obavijena zaverom ćutanja i nekom grižom savesti o kojoj ne želimo ni da mislimo. Kao da je onaj masakr i iživljavanje zaverenika nad telima Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin u noći 3. maja, ostalo da lebdi nad našom savešću. Svesno ili nesvesno pokušavamo da umanjimo značaj te dinastije u obnovi države i time damo opravdanje njenom zatiranju. Interesantniji su mi od Karađorđevića: barem su uvek bili u Srbiji kada je bilo najteže. A i znali su srpski.
Ženama ove dinastije posvećene su mnoge stranice u “Vetrovima zla”.
Žene dinastije Obrenović zaslužuju da im se posvete ne samo stihovi (“Što se bore misli moje”, Mihailo Obrenović, prim. nov.) već eseji i romani. Bile su to žene koje su Srbiju, tek izašlu iz otomanskog zagrljaja, uvele u Evropu. Iz blatnjavih opanaka ušle su u štiklice kupljene u Beču i Pešti. Za njima su krenule i druge žene. Zašto su to uradile? Jednostavno, imale su smelosti i odvažnosti da kažu i urade ono što misle i žele. Za razliku od žena Karađorđevića, one nisu stajale u senkama svojih muškaraca. Bile njihove majke, sestre, supruge ili ljubavnice. Ponekad pomislim da su “Vetrovi zla”, iako obeleženi muškim pečatom, svojevrsni omaž tim hrabrim i pametnim ženama.
Ko je Jevrem Utvić?
Neko ko se zbog ljubavi usprotivio i svojoj crkvi i svom vladaru. Neko ko je prodao dušu da bi bio sam ženom koju voli. Sveštenik koji postaje istražitelj i ubica i zbog svoje zabranjene veze sa Savkom Obrenović mora da beži iz Srbije u još neoslobođene krajeve. Deluje romantično? I jeste, vreme je bilo takvo. Jevrem Utvić se nije libio da je pokaže, a ljubav je, pogotovo tragična kao što je njegova, oduvek privlačila pažnju. Nekome jer je nikada neće imati, nekome jer zna koliko boli. Moj junak i pored sve svoje tvrdokornosti plače, jer je to jedan od retkih stvari zbog kojih zna da je živ. Njegov zadatak da otkrije ubicu knjaza postaje potraga za samim sobom, a na tom putu srešće Anku Konstantinović Obrenović. Jelenu Herbez, Tomu Vučića Perišića, Đuru Jakšića, ljubav i druge demone. Ova knjiga je jedno jako dugo i zanimljivo putovanje.
Koji su to vetrovi zla i gde duvaju?
U jednom trenutku Jevrem Utvić kaže kako se ovde i vetrovi svađaju, te da nikada neće biti mira i zatišja na ovom parčetu zemlje. Svako ovde ima svoj vetar i svoje zlo. Umesto da krpimo iscepana jedra i sakupimo oprane košulje koje su ti vetrovi oduvali sa žica, mi prizivamo nove orkane i bure. Život na vetrometini i ne može doneti ništa dobro. Nekada te oluje dođu spolja, a nekada se stvore u samoj kući. Pesimistički? Pitajte Obrenoviće.
Izvor: Danas
Autor: Vanja Gavrovski
Autor: Branislav Janković
