„Borba do pobede“ – knjiga u koju je najbolje (ne) verovati
Poznata je izreka da sit gladnom ne veruje.
Tako je i sa zdravima i bolesnima – oni prvi često ne veruju ovima drugima.
A sigurno bi najbolje bilo da zdrav nikada i ne poveruje bolesnima, jer to znači da nije ni imao prilike da se na sopstvenom primeru uveri kako je onima koji su zdravlje izgubili.
Ali, pošto se nikad ne zna kada opasnost vreba – a najčešće vreba iznutra, iz čovekovog organizma – nije na odmet da se na iskustvo ljudi koji su se sa bolešću direktno susreli osvrnu i oni koji takva iskustva (za sada) nemaju (i nadajmo se da ih neće ni imati).
Osim toga, ponekad je granica između zdravog i bolesnog organizma vrlo tanka i varljiva, jer čak i kad je bolest pobeđena, ni najbolji medicinski stručnjaci ne mogu da garantuju da je to konačna pobeda i da se bolest neće odnekud ponovo pojaviti.
U krajnjem slučaju – da se još jednom vratimo izrekama – bolje je sprečiti nego lečiti, a ako je ponekad zaista teško i sprečiti, onda se za takve trenutke treba pripremiti makar pomoću tuđeg iskustva.
Knjiga Srđana Krstića „Borba do pobede“ dobra je prilika da se iz prve ruke sagleda kako je to kad opaka bolest iznenadi čoveka već u ranoj mladosti, pa dok njegovi vršnjaci trče po školskim dvorištima i zabavljaju se na žurkama, on svoje dane, a ponekad i godine, provodi u bolničkim sobama.
Neka je to i bolnička soba u Njujorku, opet je bolnička soba; neka se sa bolešću bore i američki lekari, opet je to bolest koja se pobeđuje jedino odstranjivanjem organa; neka je bolest i pobeđena, opet je ostavila neizbrisive traume.
Znajući da ima ljudi koji se više plaše lekova nego bolesti, kao i ljudi koji više veruju u alternativnu nego u klasičnu medicinu, Krstić na taj problem nije gledao jednostrano, nego je i na osnovu svog iskustva pokazao da i na jednoj i na drugoj strani ima i ponečeg dobrog i ponečeg lošeg – a ako u pojedinim momentima autor deluje i ogorčeno na autoritete i sistem (ne samo zdravstveni), on na to ima puno pravo i treba ga razumeti s obzirom na situaciju kroz koju je prošao.
Može na prvi pogled „Borba do pobede“ izgledati kao autorovo suočavanje sa smrću, ali ova knjiga to ipak nije, nego je u pitanju jedno hrabro suočavanje sa životom – i to sa onakvim životom kakav se ni u košmarima ne očekuje.
Istovremeno, ova je knjiga i putokaz za prevazilaženje svih prepreka koje je takav život nametnuo, a uprkos gorkom iskustvu koje se predočava, ipak iz Krstićevih svedočenja i saveta neprestano izbija pozitivan duh, koji je često i najbolji lek kad su svi drugi lekovi iscrpljeni, a koji se ne sme zanemariti ni u najtežim trenucima, jer jedan od najvažnijih i najkrupnijih koraka ka pobedi jeste da se prebrodi strah, tako često prisutan u situacijama poput onih koje su u Krstićevoj knjizi opisane.
I kao što bi najbolje bilo da zdrav čovek nikada ne poveruje u bilo koju bolest, tako bi možda najbolje bilo da ne poverujemo ni u Krstićevu knjigu, da nam sve to deluje kao preuveličavanje, pa i kao preterano davanje pažnje bolestima koje su samo posledica naše psihe i podsvesne želje da naudimo samima sebi – a ako je tako, ako ne poverujemo u ono što smo pročitali, to znači da, srećom, nismo prošli kroz tako mučna iskustva.
Ali, pošto ovo ipak jeste istinita priča i pošto je više puta dokazano da je veoma tanka linija između zdravog i bolesnog organizma, bolje je u „Borbu do pobede“ poverovati na vreme nego kad bude prekasno i kad čitalac dobije neželjenu mogućnost da se prvenstveno na osnovu sopstvenog iskustva saglasi sa Srđanom Krstićem.
Autor: Dušan Milijić
Tako je i sa zdravima i bolesnima – oni prvi često ne veruju ovima drugima.
A sigurno bi najbolje bilo da zdrav nikada i ne poveruje bolesnima, jer to znači da nije ni imao prilike da se na sopstvenom primeru uveri kako je onima koji su zdravlje izgubili.
Ali, pošto se nikad ne zna kada opasnost vreba – a najčešće vreba iznutra, iz čovekovog organizma – nije na odmet da se na iskustvo ljudi koji su se sa bolešću direktno susreli osvrnu i oni koji takva iskustva (za sada) nemaju (i nadajmo se da ih neće ni imati).
Osim toga, ponekad je granica između zdravog i bolesnog organizma vrlo tanka i varljiva, jer čak i kad je bolest pobeđena, ni najbolji medicinski stručnjaci ne mogu da garantuju da je to konačna pobeda i da se bolest neće odnekud ponovo pojaviti.
U krajnjem slučaju – da se još jednom vratimo izrekama – bolje je sprečiti nego lečiti, a ako je ponekad zaista teško i sprečiti, onda se za takve trenutke treba pripremiti makar pomoću tuđeg iskustva.
Knjiga Srđana Krstića „Borba do pobede“ dobra je prilika da se iz prve ruke sagleda kako je to kad opaka bolest iznenadi čoveka već u ranoj mladosti, pa dok njegovi vršnjaci trče po školskim dvorištima i zabavljaju se na žurkama, on svoje dane, a ponekad i godine, provodi u bolničkim sobama.
Neka je to i bolnička soba u Njujorku, opet je bolnička soba; neka se sa bolešću bore i američki lekari, opet je to bolest koja se pobeđuje jedino odstranjivanjem organa; neka je bolest i pobeđena, opet je ostavila neizbrisive traume.
Znajući da ima ljudi koji se više plaše lekova nego bolesti, kao i ljudi koji više veruju u alternativnu nego u klasičnu medicinu, Krstić na taj problem nije gledao jednostrano, nego je i na osnovu svog iskustva pokazao da i na jednoj i na drugoj strani ima i ponečeg dobrog i ponečeg lošeg – a ako u pojedinim momentima autor deluje i ogorčeno na autoritete i sistem (ne samo zdravstveni), on na to ima puno pravo i treba ga razumeti s obzirom na situaciju kroz koju je prošao.
Može na prvi pogled „Borba do pobede“ izgledati kao autorovo suočavanje sa smrću, ali ova knjiga to ipak nije, nego je u pitanju jedno hrabro suočavanje sa životom – i to sa onakvim životom kakav se ni u košmarima ne očekuje.
Istovremeno, ova je knjiga i putokaz za prevazilaženje svih prepreka koje je takav život nametnuo, a uprkos gorkom iskustvu koje se predočava, ipak iz Krstićevih svedočenja i saveta neprestano izbija pozitivan duh, koji je često i najbolji lek kad su svi drugi lekovi iscrpljeni, a koji se ne sme zanemariti ni u najtežim trenucima, jer jedan od najvažnijih i najkrupnijih koraka ka pobedi jeste da se prebrodi strah, tako često prisutan u situacijama poput onih koje su u Krstićevoj knjizi opisane.
I kao što bi najbolje bilo da zdrav čovek nikada ne poveruje u bilo koju bolest, tako bi možda najbolje bilo da ne poverujemo ni u Krstićevu knjigu, da nam sve to deluje kao preuveličavanje, pa i kao preterano davanje pažnje bolestima koje su samo posledica naše psihe i podsvesne želje da naudimo samima sebi – a ako je tako, ako ne poverujemo u ono što smo pročitali, to znači da, srećom, nismo prošli kroz tako mučna iskustva.
Ali, pošto ovo ipak jeste istinita priča i pošto je više puta dokazano da je veoma tanka linija između zdravog i bolesnog organizma, bolje je u „Borbu do pobede“ poverovati na vreme nego kad bude prekasno i kad čitalac dobije neželjenu mogućnost da se prvenstveno na osnovu sopstvenog iskustva saglasi sa Srđanom Krstićem.
Autor: Dušan Milijić
