Šta je to što narušava ovu malu šumadijsku kućnu idilu:

Žuta slavska sveća u drvenom čiraku. Pogača s krstom, kockom šećera, strukom bosiljka. Koljivo. Pečeni krompir u ljusci koji viri iz velike zdele. Nasečeni kupus. Proja i vruć hleb iz šporeta. Na drvenom ovalu pita od kiselih jabuka i šljiva. Čokanji u kojima se žućka rakija. Na zidu je klečani ćilim, ikona, kandilo sa zejtinom i žiškom. Kum sedi ispod ikone Svetog Nikole, pored njega je kuma, domaćinov mlađi brat, snaja. Nasuprot je žandar u šinjelu. Deca su za malom sovrom u ćošku. Tamo je i domaćica sa ćerkom.

Naravno, to je prisustvo žandara na gozbi povodom domaćinovog krsnog imena.

Ali, žandar nije tu bez razloga niti slučajno, jer u neposrednoj okolini, a možda i u samom selu, krije se hajduk od kojeg strepe Venčac i Bukulja, hajduk čiji se jataci i ljubaznice više ne mogu izbrojati, a nije ništa drugačije ni sa brojem žrtava koje je taj odmetnik ojadio ili lišio života.

Ono što će, međutim, posebno zapanjiti, to je podatak da se ova priča ne dešava u vreme epskih hajduka Starine Novaka ili Malog Radojice, niti u vreme Veselinovićevog Stanka ili Rankovićevog Đurice, nego u prvoj polovini dvadesetog stoleća, tačnije: u periodu između dva svetska rata.

Iako smo zahvaljujući epskoj poeziji navikli da u hajducima vidimo isključivo hrabre borce protiv zavojevača i zaštitnike golorukog naroda, hajdučija u Srbiji nije prestala ni nakon oslobođenja od Turaka, a novim hajducima neprijatelji su postali njihove komšije i sunarodnici, naročito oni imućniji, ali i oni koji su svojom silom zavodili red po selima i varošima u ime vrhovne državne vlasti, pa se tako desilo da jedan isti izraz, koji se ranije redovno tumačio u pozitivnom svetlu, dobije u novim uslovima potpuno negativnu konotaciju – premda treba istaći da su i u turskim vremenima hajduci znali da pljačkaju trgovce bez obzira na to koje su vere i nacionalnosti oni bili.

Stoga je hajdučija postala fenomen koji je privlačio brojne istraživače, ali uprkos raznim izveštajima, člancima i književnoumetničkim obradama, mnoge priče nikada nisu do kraja razjašnjene ni ispričane, tako da su i do danas zadržale izvesnu dozu misterije, pa i strepnje, jer kad se o njima progovori, deluje kao da su se dogodile koliko juče i kao da duhovi starih odmetnika i dalje lebde nad selima i planinama gde su se krili i harali.

Jednu od takvih priča predočava nam Ivan Zlatković u svom romanu pod nazivom „I živ i mrtav“, gde su zapisi iz policijskih arhiva i dnevne štampe pretočeni u svojevrsne umetničke minijature koje zajedno čine storiju o zulumu što je hajduk Jovaš činio po srcu Šumadije, ali i o strahu koji se neminovno širio među nezaštićenim stanovništvom već na sâm pomen razbojnikovog imena.

Prodirući ne samo u dušu hajduka i njegove družine, nego i u duše njegovih zakletih protivnika, roman kao da više i ne pravi razliku između odmetnika i predstavnika vlasti, jer koliko su dugo gonili i ubijali šumske razbojnike, i sami žandari kao da su se pretvorili u krvoločne hajduke koji ni od čega neće prezati samo da svom neprijatelju oduzmu život na što je moguće ponižavajući način.

Odabravši da priču dobrim delom ispriča u prvom licu, ali iz ugla više pripovedača, Zlatković je roman obogatio autentičnim šumadijskim narodnim govorom, koji nas svojom neposrednošću još dublje uvlači u zaplet i misteriju izazvanu hajdučkim nedelima, ali nam i savršeno dočarava psihološki profil ljudi obeju suprotstavljenih strana, koje je spajalo to što se nisu bojali smrti – nego su se samo bojali života.

Autor: Dušan Milijić