Bezimeni u zemlji čudesa – povodom romana „Alisini zločini“
Srpska čitalačka publika upoznata je sa delom Giljerma Martinesa već četvrt veka. Sa jedva godinu zakašnjenja u odnosu na original, stiže nam Martinesov najnoviji roman, nastavak njegovog najvećeg komercijalnog uspeha.
Pre tačno pet godina, u novembru mesecu 2015, argentinski pisac Giljermo Martines je bio u Beogradu. Videli smo se tada na nekom radnom ručku, a posle sam o tome napisao i tekst, neku vrstu hibrida reportaže i intervjua. Citiram ovde deo tog teksta, jer govori o knjizi koja se upravo pojavila pred našim čitaocima, a na kojoj je pisac u to vreme tek planirao da počne da radi: „Odmah posle upoznavanja, pita me o mojim knjigama, o tome šta trenutno radim. Odgovaram brzinski, pa uzvraćam istim pitanjem, a on kaže: 'Planiram nastavak romana Neprimetni zločini. Tu imam problem jer u knjizi postoji lik koga sam ubio u prvoj rečenici, a sada treba nekako da ga oživim. Mislim, međutim, da sam pronašao rešenje tako da iduće godine planiram da ispišem još jedan krimić.'
Pitam ga da li je to rezultat nagovaranja od strane izdavača, urednika i čitalaca pošto je ta knjiga njegov najveći komercijalni uspeh. 'Naravno da jest', odgovara, 'svi su tražili nastavak odmah nakon što sam objavio Neprimetne zločine, ali ja tada nisam bio spreman na to, druge stvari su mi bile prioritet, a sada mislim da imam dobru ideju za nastavak. Isto tako, tu knjigu sada smatram nečim što radim za svoju dušu, kao neki odmor pred nešto ambicioznije'.“
I oni koji nisu čitali „Neprimetne zločine“ su, vrlo je moguće, upoznati sa fabulom ovog romana pošto je po njemu kao predlošku snimljen film „Oksfordska ubistva“ režisera Aleksa de la Iglesije, a u kojem su glavne uloge igrali Džon Hart i Ilaja Vud. Odmah valja reći da bi se po „Alisinim zločinima“ mogao snimiti u najmanju ruku jednako uzbudljiv film, a dvojica glavnih glumaca mogli bi da repriziraju svoje role. Jer ovde ponovo susrećemo dvojicu istih glavnih likova: slavnog profesora logike Artura Seldoma i njegovog doktoranda iz Argentine, čije ime nikad eksplicitno ne saznajemo, a koji je i narator.
Ako je u „Neprimetnim zločinima“, Ludvig Vitgenštajn igrao ulogu nekakvog intelektualnog lajtmotiva, to mesto u ovoj knjizi zauzima Luis Kerol. Otud i ta Alisa iz naslova. Ono što je ovde Martines napravio je zapravo još superiornija varijacija u odnosu na „Neprimetne zločine“. Ponovo imamo krimić dostojan Agate Kristi, ali sa postmodernističkom pozadinom koje se ne bi zastideo ni Umberto Eko. U istom onom Oksfordu, živopisnom univerzitetskom gradu, deluje „nevladina organizacija“ posvećena čuvanju uspomene na Luisa Kerola i njegov opus. Kad mlada stipendistkinja otkrije neke dotad nepoznate informacije o Kerolu, među zainteresovanima se razvija prava mala histerija koja kulminira zločinom. Na neobičan, a opet toliko engleski način, s celom situacijom je makar tangencijalno povezana i kraljevska porodica. Otud je i lokalna policija posebno fokusirana na slučaj.
Upravo zarad činjenice da Martines nije konfekcijski žanrovski pisac, njegovi likovi su posve punokrvni, a naročito sam narator. Radnju pratimo iz njegove perspektive, a njegovi eklektični mladalački interesi pružaju nam filter kroz koji doživljavamo celu priču. Nije nevažno ni to što se radnja dešava pred kraj 20. veka, pa sve ima i pomalo nostalgičnu auru. Narator je romantično nastrojen, pa su njegovi odnosi sa ženama bitnim za slučaj takođe vrlo nijansirani.
Rasplet je neočekivan i nepredvidiv, ne samo u kontekstu pronalaženja odgovora na ono ključno žanrovsko-krimićko pitanje: ko je ubica. Martines u maniru rasnog pisca „pokriva“ ovim romanom mnogo veću simboličku teritoriju nego što bi se na prvi pogled reklo. Ima tu i metafikcije i ludizma i matematike i logike i psihologije, ali nadasve ima veštine pripovedanja. Ona čini da nas ovaj roman vuče da ga pročitamo u jednom dahu.
Treba kazati i da u ovom romanu sasvim legitimno mogu uživati i oni kojima će to biti prva Martinesova knjiga. Ona je posve nezavisna od „Neprimetnih zločina“, koliko god da se na nju nastavlja. No prilično je izvesno da će potencijalni čitalac koji ovom romanom otkrije Martinesa osetiti snažnu želju da se vrati njegovim ranijim knjigama. Kao što će i onaj koji je sa zaklapanjem ove knjige pročitao sve Martinesovo, jedva čekati nešto novo. Srećom, naši su izdavači među prvima u svetu prepoznali njegov kvalitet, pa je logično očekivati da će i nastaviti da ga objavljuju.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Politika
Pre tačno pet godina, u novembru mesecu 2015, argentinski pisac Giljermo Martines je bio u Beogradu. Videli smo se tada na nekom radnom ručku, a posle sam o tome napisao i tekst, neku vrstu hibrida reportaže i intervjua. Citiram ovde deo tog teksta, jer govori o knjizi koja se upravo pojavila pred našim čitaocima, a na kojoj je pisac u to vreme tek planirao da počne da radi: „Odmah posle upoznavanja, pita me o mojim knjigama, o tome šta trenutno radim. Odgovaram brzinski, pa uzvraćam istim pitanjem, a on kaže: 'Planiram nastavak romana Neprimetni zločini. Tu imam problem jer u knjizi postoji lik koga sam ubio u prvoj rečenici, a sada treba nekako da ga oživim. Mislim, međutim, da sam pronašao rešenje tako da iduće godine planiram da ispišem još jedan krimić.'
Pitam ga da li je to rezultat nagovaranja od strane izdavača, urednika i čitalaca pošto je ta knjiga njegov najveći komercijalni uspeh. 'Naravno da jest', odgovara, 'svi su tražili nastavak odmah nakon što sam objavio Neprimetne zločine, ali ja tada nisam bio spreman na to, druge stvari su mi bile prioritet, a sada mislim da imam dobru ideju za nastavak. Isto tako, tu knjigu sada smatram nečim što radim za svoju dušu, kao neki odmor pred nešto ambicioznije'.“
I oni koji nisu čitali „Neprimetne zločine“ su, vrlo je moguće, upoznati sa fabulom ovog romana pošto je po njemu kao predlošku snimljen film „Oksfordska ubistva“ režisera Aleksa de la Iglesije, a u kojem su glavne uloge igrali Džon Hart i Ilaja Vud. Odmah valja reći da bi se po „Alisinim zločinima“ mogao snimiti u najmanju ruku jednako uzbudljiv film, a dvojica glavnih glumaca mogli bi da repriziraju svoje role. Jer ovde ponovo susrećemo dvojicu istih glavnih likova: slavnog profesora logike Artura Seldoma i njegovog doktoranda iz Argentine, čije ime nikad eksplicitno ne saznajemo, a koji je i narator.
Ako je u „Neprimetnim zločinima“, Ludvig Vitgenštajn igrao ulogu nekakvog intelektualnog lajtmotiva, to mesto u ovoj knjizi zauzima Luis Kerol. Otud i ta Alisa iz naslova. Ono što je ovde Martines napravio je zapravo još superiornija varijacija u odnosu na „Neprimetne zločine“. Ponovo imamo krimić dostojan Agate Kristi, ali sa postmodernističkom pozadinom koje se ne bi zastideo ni Umberto Eko. U istom onom Oksfordu, živopisnom univerzitetskom gradu, deluje „nevladina organizacija“ posvećena čuvanju uspomene na Luisa Kerola i njegov opus. Kad mlada stipendistkinja otkrije neke dotad nepoznate informacije o Kerolu, među zainteresovanima se razvija prava mala histerija koja kulminira zločinom. Na neobičan, a opet toliko engleski način, s celom situacijom je makar tangencijalno povezana i kraljevska porodica. Otud je i lokalna policija posebno fokusirana na slučaj.
Upravo zarad činjenice da Martines nije konfekcijski žanrovski pisac, njegovi likovi su posve punokrvni, a naročito sam narator. Radnju pratimo iz njegove perspektive, a njegovi eklektični mladalački interesi pružaju nam filter kroz koji doživljavamo celu priču. Nije nevažno ni to što se radnja dešava pred kraj 20. veka, pa sve ima i pomalo nostalgičnu auru. Narator je romantično nastrojen, pa su njegovi odnosi sa ženama bitnim za slučaj takođe vrlo nijansirani.
Rasplet je neočekivan i nepredvidiv, ne samo u kontekstu pronalaženja odgovora na ono ključno žanrovsko-krimićko pitanje: ko je ubica. Martines u maniru rasnog pisca „pokriva“ ovim romanom mnogo veću simboličku teritoriju nego što bi se na prvi pogled reklo. Ima tu i metafikcije i ludizma i matematike i logike i psihologije, ali nadasve ima veštine pripovedanja. Ona čini da nas ovaj roman vuče da ga pročitamo u jednom dahu.
Treba kazati i da u ovom romanu sasvim legitimno mogu uživati i oni kojima će to biti prva Martinesova knjiga. Ona je posve nezavisna od „Neprimetnih zločina“, koliko god da se na nju nastavlja. No prilično je izvesno da će potencijalni čitalac koji ovom romanom otkrije Martinesa osetiti snažnu želju da se vrati njegovim ranijim knjigama. Kao što će i onaj koji je sa zaklapanjem ove knjige pročitao sve Martinesovo, jedva čekati nešto novo. Srećom, naši su izdavači među prvima u svetu prepoznali njegov kvalitet, pa je logično očekivati da će i nastaviti da ga objavljuju.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Politika
