Beseda Vladana Matijevića povodom nagrade „Zlatni krst kneza Lazara“
Književniku Vladanu Matijeviću 27. juna uručena je nagrada za sveukupno književno delo „Zlatni krst kneza Lazara“, na tradicionalnoj manifestaciji „Vidovdansko pesničko bdenije“, u porti manastira Gračanica.
Besedu Vladana Matijevića prenosimo u celosti.
Besedu Vladana Matijevića prenosimo u celosti.
„Moja pohvala knezu Lazaru“
† Krst.
Krst podseća na raspeće Isusovo i simbol je hrišćanstva.
Krst oživljava molitvu da nam Bog podari snage da prepoznamo ispravan put i istrajemo u veri dok hodamo tim putem.
Krst je preko potreban za molitvu, za posvetu, za ispovest, za blagoslov.
Na lančićima, na narukvicama, na brojanicama ljudi nose krst. Na svakoj crkvi, na svakom manastiru stoji krst.
U porti manastira Gračanica, velelepnoj zadužbini kralja Milutina, trudim se da prevaziđem svoje okvire i na pravi način ispunim zadatak koji sam sebi postavio. Da poput monahinje i prve srpske književnice Jefimije, prema kojoj gajim bezgraničan pijetet, usrdno prinesem reči Tebi, Kneže Sveti.
Krst se nalazio na barjacima, štitovima, oklopima srpskih vitezova, koje si Ti, Kneže Sveti, predvodio u sudbonosni boj. Posle tog boja, postao si Hristov mučenik, sjedinio si se sa vojskom nebeskog Cara.
Na početku svoje pohvale Tebi, monahinja i prva srpska književnica Jefimija je stavila znak krsta, čime je tražila inspiraciju u Bogu za pisanje. Inspiraciju u Bogu je nesumnjivo dobila, njena „Pohvala“ spada među naše najlepše književne tvorevine. Na svili, crvenoj kao što su božuri po poljima oko Gračanice, „Pohvalu“ je izvezla zlatnom žicom, pa je krst na njenom početku zlatan. A zlato u Srbiji ima posebnu vrednost, ne samo materijalnu.
U Srbiji zlato ne obožavaju samo draguljari, niti je ono samo sirovina za nakit čija se čistoća izražava u karatima. Nije u Srbiji zlato samo plemenit metal, žut i sjajan, toliko izdržljiv da je praktično neuništiv. U Srbiji se zlati mesec, zlati se ulje u kandilu, zlati se med u saću, zlati se kajsija na grani, zlate se u julu polja zrelog žita, zlate se u jesen šume i procvetala hrizantema, zlate se među prstima listovi duvana, zlati se rakija u šuliću... Za zlatom ne uzdišu samo alhemičari i gramzivi ljudi. Zaljubljeni kraj Morave odvajkada svojim draganama kažu: „Ti si moje zlato.“ Roditelji, dok ljube kosu svoje dece, tepaju im: „Zlato moje.“ Kada se za nekoga ili za nešto u Srbiji kaže da zlata vredi, misli se da taj ili to nema cenu. Vrednost Jefimijine „Pohvale“ nije samo onolika koliko je utrošeno zlata za njenu izradu, ona je mnogo veća. „Pohvala“ je nemerljivo vredna i odraz je duše celokupnog srpskog naroda.
Jefimijin zlatovez je remek-delo naše umetnosti i kod svakog čoveka izaziva bezmerno divljenje. Njime Te ona moli da joj daš snage da izdrži, da ne klone duhom. Da je oslobodiš neizdrživog osećanja nespokojstva i straha zbog opšte situacije u tadašnjoj Srbiji. Svojim zlatovezom Jefimija od Tebe, Kneže Sveti, traži utehu za svoju duševnu buru.
U ovom strašnom veku, kada je čovek zatrpan brojnim obavezama i trpi svakodnevne muke, kada nema dovoljno vremena da se posveti ni svojoj duši ni svojim najbližim, dok neprestano misli da je za nešto uskraćen, da je nepravedno kažnjen, da je zaslužio više materijalnih dobara od onih koje poseduje, dok svuda oko njega caruju pohlepa, egoizam i sumnja, dobro je setiti se Tebe, Kneže Sveti.
Pre nego što si poneo venac mučenika, bio si, Kneže Sveti, pravedan i pobožan vladar srpskih zemalja oko Morave. Bio si zadužbinar, Ravanicu si podigao, i Lazaricu, i južnu pripratu Hilandara. Bio si dobar muž kneginje Milice, potekle iz stare loze Nemanjića, bio si otac pet kćeri i trojice sinova, dobročinitelj monahinji i prvoj srpskoj književnici Jefimiji... Na kraju života svetovnog bio si zapovednik srpske vojske u Kosovskom boju. O Tvojoj mudrosti, o dobroti i hrabrosti srpski narod je spevao brojne pesme i sačuvao ih od zaborava. Sećanje na Tebe sada mu može pomoći pri traženju smisla i odgovora, u prepoznavanju suštine, u odbacivanju propadljivog... Može ga podstaći na učenje, na pregalaštvo, na požrtvovanje, na istrajnost...
Kneže Sveti, nisam mudar koliko bih želeo da jesam, niti u svome srcu imam hrabrosti koliko bih želeo da imam, ali sam duboko svestan milosti i časti koje su mi, za moje dugogodišnje opisivanje savremenog sveta, večeras ukazane.
U vremenu ovom, kada je teško pripadati srpskom rodu, na mestu ovom, gde je to teže nego igde, primam ovo vredno književno priznanje – priznanje koje u svom imenu ima i reč krst i reč zlato i Tvoje ime, Kneže Sveti – i čitam „Moju pohvalu“ Tebi, nažalost skromniju od one Jefimijine, ne samo zato što je pisana plavim mastilom na običnom papiru, već prvenstveno zato što ja ne dosežem duhovne visine na kojima je ona živela. U nadi da je „Moja pohvala“ dostojanstvena i da poseduje barem zrno uzvišenosti, jer ovaj svečani čin to zahteva, polako je završavam.
Na kraju svoje „Pohvale“, monahinja i prva srpska književnica Jefimija, molila Te je: „Dođi na pomoć našu, gde da si.“ Potresan je njen vapaj, duboko mi se urezao u pamćenje. Pošto se kod nas ponovo događaju strašna previranja i posle toliko vekova opet izgubljeni tumaramo mrakom, i ja ću Te u času ovom poput nje zamoliti:
Pomozi nam, Kneže Sveti!
† Krst.
Krst podseća na raspeće Isusovo i simbol je hrišćanstva.
Krst oživljava molitvu da nam Bog podari snage da prepoznamo ispravan put i istrajemo u veri dok hodamo tim putem.
Krst je preko potreban za molitvu, za posvetu, za ispovest, za blagoslov.
Na lančićima, na narukvicama, na brojanicama ljudi nose krst. Na svakoj crkvi, na svakom manastiru stoji krst.
U porti manastira Gračanica, velelepnoj zadužbini kralja Milutina, trudim se da prevaziđem svoje okvire i na pravi način ispunim zadatak koji sam sebi postavio. Da poput monahinje i prve srpske književnice Jefimije, prema kojoj gajim bezgraničan pijetet, usrdno prinesem reči Tebi, Kneže Sveti.
Krst se nalazio na barjacima, štitovima, oklopima srpskih vitezova, koje si Ti, Kneže Sveti, predvodio u sudbonosni boj. Posle tog boja, postao si Hristov mučenik, sjedinio si se sa vojskom nebeskog Cara.
Na početku svoje pohvale Tebi, monahinja i prva srpska književnica Jefimija je stavila znak krsta, čime je tražila inspiraciju u Bogu za pisanje. Inspiraciju u Bogu je nesumnjivo dobila, njena „Pohvala“ spada među naše najlepše književne tvorevine. Na svili, crvenoj kao što su božuri po poljima oko Gračanice, „Pohvalu“ je izvezla zlatnom žicom, pa je krst na njenom početku zlatan. A zlato u Srbiji ima posebnu vrednost, ne samo materijalnu.
U Srbiji zlato ne obožavaju samo draguljari, niti je ono samo sirovina za nakit čija se čistoća izražava u karatima. Nije u Srbiji zlato samo plemenit metal, žut i sjajan, toliko izdržljiv da je praktično neuništiv. U Srbiji se zlati mesec, zlati se ulje u kandilu, zlati se med u saću, zlati se kajsija na grani, zlate se u julu polja zrelog žita, zlate se u jesen šume i procvetala hrizantema, zlate se među prstima listovi duvana, zlati se rakija u šuliću... Za zlatom ne uzdišu samo alhemičari i gramzivi ljudi. Zaljubljeni kraj Morave odvajkada svojim draganama kažu: „Ti si moje zlato.“ Roditelji, dok ljube kosu svoje dece, tepaju im: „Zlato moje.“ Kada se za nekoga ili za nešto u Srbiji kaže da zlata vredi, misli se da taj ili to nema cenu. Vrednost Jefimijine „Pohvale“ nije samo onolika koliko je utrošeno zlata za njenu izradu, ona je mnogo veća. „Pohvala“ je nemerljivo vredna i odraz je duše celokupnog srpskog naroda.
Jefimijin zlatovez je remek-delo naše umetnosti i kod svakog čoveka izaziva bezmerno divljenje. Njime Te ona moli da joj daš snage da izdrži, da ne klone duhom. Da je oslobodiš neizdrživog osećanja nespokojstva i straha zbog opšte situacije u tadašnjoj Srbiji. Svojim zlatovezom Jefimija od Tebe, Kneže Sveti, traži utehu za svoju duševnu buru.
U ovom strašnom veku, kada je čovek zatrpan brojnim obavezama i trpi svakodnevne muke, kada nema dovoljno vremena da se posveti ni svojoj duši ni svojim najbližim, dok neprestano misli da je za nešto uskraćen, da je nepravedno kažnjen, da je zaslužio više materijalnih dobara od onih koje poseduje, dok svuda oko njega caruju pohlepa, egoizam i sumnja, dobro je setiti se Tebe, Kneže Sveti.
Pre nego što si poneo venac mučenika, bio si, Kneže Sveti, pravedan i pobožan vladar srpskih zemalja oko Morave. Bio si zadužbinar, Ravanicu si podigao, i Lazaricu, i južnu pripratu Hilandara. Bio si dobar muž kneginje Milice, potekle iz stare loze Nemanjića, bio si otac pet kćeri i trojice sinova, dobročinitelj monahinji i prvoj srpskoj književnici Jefimiji... Na kraju života svetovnog bio si zapovednik srpske vojske u Kosovskom boju. O Tvojoj mudrosti, o dobroti i hrabrosti srpski narod je spevao brojne pesme i sačuvao ih od zaborava. Sećanje na Tebe sada mu može pomoći pri traženju smisla i odgovora, u prepoznavanju suštine, u odbacivanju propadljivog... Može ga podstaći na učenje, na pregalaštvo, na požrtvovanje, na istrajnost...
Kneže Sveti, nisam mudar koliko bih želeo da jesam, niti u svome srcu imam hrabrosti koliko bih želeo da imam, ali sam duboko svestan milosti i časti koje su mi, za moje dugogodišnje opisivanje savremenog sveta, večeras ukazane.
U vremenu ovom, kada je teško pripadati srpskom rodu, na mestu ovom, gde je to teže nego igde, primam ovo vredno književno priznanje – priznanje koje u svom imenu ima i reč krst i reč zlato i Tvoje ime, Kneže Sveti – i čitam „Moju pohvalu“ Tebi, nažalost skromniju od one Jefimijine, ne samo zato što je pisana plavim mastilom na običnom papiru, već prvenstveno zato što ja ne dosežem duhovne visine na kojima je ona živela. U nadi da je „Moja pohvala“ dostojanstvena i da poseduje barem zrno uzvišenosti, jer ovaj svečani čin to zahteva, polako je završavam.
Na kraju svoje „Pohvale“, monahinja i prva srpska književnica Jefimija, molila Te je: „Dođi na pomoć našu, gde da si.“ Potresan je njen vapaj, duboko mi se urezao u pamćenje. Pošto se kod nas ponovo događaju strašna previranja i posle toliko vekova opet izgubljeni tumaramo mrakom, i ja ću Te u času ovom poput nje zamoliti:
Pomozi nam, Kneže Sveti!
U porti manastira Gračanica, veče uoči Vidovdana, 2023. godine.
Foto: Arhiva Doma kulture Gračanica / Goran Andrejević
Autor: Vladan Matijević
