„Bes je vrsta ljubavi“: Intervju sa književnikom Peterom Handkeom – drugi deo
Prenosimo vam drugi deo intervjua koji je nobelovac Peter Handke dao za nemački magazin Zidojče cajtung.
Postali ste prvi put deda. Da li se sada osećate kao...
Ah, prekinite. Raduje me što je moja ćerka dobila dete. To je bio njen san. Video sam u njenim očima čežnju kada bi posmatrala decu. Zatim bi se pojavili nežnost i blagost. Ja sam, kao njen otac, brinuo zbog porođaja. Leokadi nije želela da primi bilo kakve analgetike. Porođaj je dugo trajao. Na kraju su joj sve medicinske sestre aplaudirale.
Amina nema dece. Da li želite što je moguće više unuka?
Moja žena je juče rekla: „To je baš lepo – dinastija.“ Ja sam odgovorio: „Kako je to glupa reč – dinastija?“ Handke, u stvari, uopšte nije moje ime.
Zato što je vojnik nemačkog Vermahta, Adolf Bruno Handke, bio Vaš očuh?
Slovenačko ime mog dede je bilo Sivec, što znači „sivi“. Sviđa mi se što se zvao Sivec.
Amina je kao mlada devojka stupila u svet literature, objavljujući 1981. godine „Priču za decu“. Šta danas misli o tome?
Sa jedne strane joj je to suštinski važno, sa druge strane joj smeta. Bar verujem da je tako. Nikada o tome sa mnom nije razgovarala.
Jeste li zazirali od toga da pišete o Amini?
Ne, ali sam to radio vrlo apstraktno. Kao što je Sezan slikao svog sina. U autobiografskoj literaturi se krije velika lepa avantura – u iskušenju si da pišeš apstraktno, da bi napisano bilo univerzalno relevantno, kako se to već kaže, ali se istovremeno moraš držati i onoga što je konkretno. To je, u suštini, glavni posao današnjih književnika. U 19. veku se direktno pisalo o životu...
Hoće li jedno od Vaše dece biti zaduženo za Vašu zaostavštinu?
Leokadi. Ona će se time baviti.
Pošto je Filip Rot želeo sam da odredi kako će ga se sećati, sastavio je nacrt za buduće biografe na nekoliko stotina strana...
Inšalah! Neka je živ i zdrav...
Kako zamišljate svoj literarni život posle smrti?
Literatura je centar čovečanstva. Ne mogu da verujem da je moje delo prolazno. Biće šta bude, ali nešto će biti. Istovremeno sam nadmen i potpuno skroman. Kada slučajno, ne namerno, otvorim neku svoju knjigu, pomislim: „Čoveče, to je proza!“ Tako se slažu rečenice u literaturi. To ne može poteći od tebe. Ponekad pomislim da bi bilo lepo uputiti se na još jedan, poslednji čitalački put. Kako kaže Isus: „Tamo gde je dvoje ili troje u mom imenu okupljeno, tamo sam i ja među njima.“
Između 1975. i 2015. ispisali ste za 14.600 dana u 221 svesci više od 33.000 stranica vrlo sitnim rukopisom.
Male sveske, one koje staju u džep pantalona, te su presudne. Tu zapisujem spontane misli. One su kao malo oružje. Ah, volim oružje.
Da li praktikujete rodno ravnopravni jezik?
No, sir!
Da li ga praktikuje Leokadi?
To je već njena stvar. Krajem sedamdesetih sam preveo knjigu „The Moviegoer“ Vokera Persija sa engleskog na nemački. Radnja knjige odigrava se u Nju Orleansu posle rata. Reč „negroes“ preveo sam kao „crnje“. Trideset godina kasnije dobio sam pismo od ogorčene čitateljke koja je želela da zna zašto sam upotrebio reč „crnja“.
Šta ste joj odgovorili?
Ništa. Žena je bila toliko ogorčena da odgovor nije bio potreban.
Kako biste danas preveli „negroe“?
I ja se to pitam. Sme li se reći „crnac“? Sve je to tako dosadno. Jezik je važan, ali ne i terminologija. Još uvek postoji siloviti, iskonski jezik koji predstavlja suštu suprotnost čitavom ovom prose*avanju. Ovaj je jezik jedini koji priča i koji se važi. Neka mi niko ne podmeće nešto drugo.
Preminuli su Vaši prijatelji Peter Ham, Alfred Kolerič i Adolf Haslinger, kao i Vaš polubrat Hans. Osećate li se kao da ste Vi jedan od preživelih?
Jedan od preživelih, da. A u sumornim trenucima i kao da sam prekobrojan. Umiranje drugih samo naglašava i pojačava ovaj utisak.
Postajete li to humorista uoči osamdesetog rođendana?
Ah, humor. Slažem se sa Geteom, humor je znak umetnosti u krizi.
Kao novinar, ne mogu sa Vama da vodim intervju a da se ne osvrnem na Vaše prosrpske stavove. Kada se osvrnete na prošlost – gde ste grešili? Da li žalite zbog nečega?
Zahvalan sam za ono što sam uradio. Ni najmanje ponosan, ali zahvalan. Ponešto sam nevešto ili ne baš najjasnije izrazio. Za to sam snosim odgovornost. Svaki čovek koji, međutim, bar malo zna o tome kakav sam, razumeće i šta sam hteo da kažem. Ne vidim da sam kriv za bilo šta. Često se u životu osećam krivim, ali u ovom slučaju ne.
U razgovoru sa svojim prijateljem Likom Bondijem 2012. godine izjavili ste: „Ako sam se ikada u životu približio bavljenju politikom, znao sam tačno da sam upravo prešao granicu idiotizma.“ Jeste li mogli na osnovu ovog zaključka bolje da ćutite?
U svojim pričama o Balkanu nikada se nisam bavio politikom, ni jednom rečju. U priči mi s vremena na vreme izleti ponešto, ali pri pisanju nikada. Pisanje je moj autoritet.
Već četvrt veka o Vašem se mišljenju o Balkanu piše i govori više nego o Vašem delu. Mora da Vas izluđuje što mnogi i ne pročitaju Vaše knjige zato što pomisle: „Handke? A da, to je onaj što je zaluđen Srbima.“
Onda tako i treba da bude. To i nisu više čitaoci. Više ih ne smemo nazivati čitaocima. Ko ne čita moja dela, nije čitalac. Tako je. Ja sam književnost. Ja to znam. I ja sam izopšten. Ali time što sam izopšten kao književnik, oplemenjena je ideja književnosti.
Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.
Autori: Malte Hervig i Sven Mihaelsen
Izvor: Magazin Zidojče cajtung, broj 38, 24. septembar 2021.
Prevod: Milan Radovanović
Foto: Gorupdebesanez / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons
Postali ste prvi put deda. Da li se sada osećate kao...
Ah, prekinite. Raduje me što je moja ćerka dobila dete. To je bio njen san. Video sam u njenim očima čežnju kada bi posmatrala decu. Zatim bi se pojavili nežnost i blagost. Ja sam, kao njen otac, brinuo zbog porođaja. Leokadi nije želela da primi bilo kakve analgetike. Porođaj je dugo trajao. Na kraju su joj sve medicinske sestre aplaudirale.
Amina nema dece. Da li želite što je moguće više unuka?
Moja žena je juče rekla: „To je baš lepo – dinastija.“ Ja sam odgovorio: „Kako je to glupa reč – dinastija?“ Handke, u stvari, uopšte nije moje ime.
Zato što je vojnik nemačkog Vermahta, Adolf Bruno Handke, bio Vaš očuh?
Slovenačko ime mog dede je bilo Sivec, što znači „sivi“. Sviđa mi se što se zvao Sivec.
Amina je kao mlada devojka stupila u svet literature, objavljujući 1981. godine „Priču za decu“. Šta danas misli o tome?
Sa jedne strane joj je to suštinski važno, sa druge strane joj smeta. Bar verujem da je tako. Nikada o tome sa mnom nije razgovarala.
Jeste li zazirali od toga da pišete o Amini?
Ne, ali sam to radio vrlo apstraktno. Kao što je Sezan slikao svog sina. U autobiografskoj literaturi se krije velika lepa avantura – u iskušenju si da pišeš apstraktno, da bi napisano bilo univerzalno relevantno, kako se to već kaže, ali se istovremeno moraš držati i onoga što je konkretno. To je, u suštini, glavni posao današnjih književnika. U 19. veku se direktno pisalo o životu...
Hoće li jedno od Vaše dece biti zaduženo za Vašu zaostavštinu?
Leokadi. Ona će se time baviti.
Pošto je Filip Rot želeo sam da odredi kako će ga se sećati, sastavio je nacrt za buduće biografe na nekoliko stotina strana...
Inšalah! Neka je živ i zdrav...
Kako zamišljate svoj literarni život posle smrti?
Literatura je centar čovečanstva. Ne mogu da verujem da je moje delo prolazno. Biće šta bude, ali nešto će biti. Istovremeno sam nadmen i potpuno skroman. Kada slučajno, ne namerno, otvorim neku svoju knjigu, pomislim: „Čoveče, to je proza!“ Tako se slažu rečenice u literaturi. To ne može poteći od tebe. Ponekad pomislim da bi bilo lepo uputiti se na još jedan, poslednji čitalački put. Kako kaže Isus: „Tamo gde je dvoje ili troje u mom imenu okupljeno, tamo sam i ja među njima.“
Između 1975. i 2015. ispisali ste za 14.600 dana u 221 svesci više od 33.000 stranica vrlo sitnim rukopisom.
Male sveske, one koje staju u džep pantalona, te su presudne. Tu zapisujem spontane misli. One su kao malo oružje. Ah, volim oružje.
Da li praktikujete rodno ravnopravni jezik?
No, sir!
Da li ga praktikuje Leokadi?
To je već njena stvar. Krajem sedamdesetih sam preveo knjigu „The Moviegoer“ Vokera Persija sa engleskog na nemački. Radnja knjige odigrava se u Nju Orleansu posle rata. Reč „negroes“ preveo sam kao „crnje“. Trideset godina kasnije dobio sam pismo od ogorčene čitateljke koja je želela da zna zašto sam upotrebio reč „crnja“.
Šta ste joj odgovorili?
Ništa. Žena je bila toliko ogorčena da odgovor nije bio potreban.
Kako biste danas preveli „negroe“?
I ja se to pitam. Sme li se reći „crnac“? Sve je to tako dosadno. Jezik je važan, ali ne i terminologija. Još uvek postoji siloviti, iskonski jezik koji predstavlja suštu suprotnost čitavom ovom prose*avanju. Ovaj je jezik jedini koji priča i koji se važi. Neka mi niko ne podmeće nešto drugo.
Preminuli su Vaši prijatelji Peter Ham, Alfred Kolerič i Adolf Haslinger, kao i Vaš polubrat Hans. Osećate li se kao da ste Vi jedan od preživelih?
Jedan od preživelih, da. A u sumornim trenucima i kao da sam prekobrojan. Umiranje drugih samo naglašava i pojačava ovaj utisak.
Postajete li to humorista uoči osamdesetog rođendana?
Ah, humor. Slažem se sa Geteom, humor je znak umetnosti u krizi.
Kao novinar, ne mogu sa Vama da vodim intervju a da se ne osvrnem na Vaše prosrpske stavove. Kada se osvrnete na prošlost – gde ste grešili? Da li žalite zbog nečega?
Zahvalan sam za ono što sam uradio. Ni najmanje ponosan, ali zahvalan. Ponešto sam nevešto ili ne baš najjasnije izrazio. Za to sam snosim odgovornost. Svaki čovek koji, međutim, bar malo zna o tome kakav sam, razumeće i šta sam hteo da kažem. Ne vidim da sam kriv za bilo šta. Često se u životu osećam krivim, ali u ovom slučaju ne.
U razgovoru sa svojim prijateljem Likom Bondijem 2012. godine izjavili ste: „Ako sam se ikada u životu približio bavljenju politikom, znao sam tačno da sam upravo prešao granicu idiotizma.“ Jeste li mogli na osnovu ovog zaključka bolje da ćutite?
U svojim pričama o Balkanu nikada se nisam bavio politikom, ni jednom rečju. U priči mi s vremena na vreme izleti ponešto, ali pri pisanju nikada. Pisanje je moj autoritet.
Već četvrt veka o Vašem se mišljenju o Balkanu piše i govori više nego o Vašem delu. Mora da Vas izluđuje što mnogi i ne pročitaju Vaše knjige zato što pomisle: „Handke? A da, to je onaj što je zaluđen Srbima.“
Onda tako i treba da bude. To i nisu više čitaoci. Više ih ne smemo nazivati čitaocima. Ko ne čita moja dela, nije čitalac. Tako je. Ja sam književnost. Ja to znam. I ja sam izopšten. Ali time što sam izopšten kao književnik, oplemenjena je ideja književnosti.
Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.
Autori: Malte Hervig i Sven Mihaelsen
Izvor: Magazin Zidojče cajtung, broj 38, 24. septembar 2021.
Prevod: Milan Radovanović
Foto: Gorupdebesanez / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons
Autor: Peter Handke
