Pre četiri godine sam ručala sa jednim urednikom koji je spomenuo da je Betoven bio zaljubljen u jednu od svojih učenica. Bila je to žena kojoj je veliki umetnik posvetio svoju „Mesečevu sonatu“. Urednik je mislio da bi od te priče mogao da nastane dobar roman.

Zainteresovalo me je to, ali i pomalo uplašilo. Vagner je jednom Betovena opisao kao „titana koji se rve sa bogovima“. Da li bih želela da se rvem sa titanom? Nikada nisam pisala istorijsku fikciju, ne umem da čitam na nemačkom i nisam znala ništa o Beču tokom ranog 19. veka. Iako sam išla na časove klavira 12 godina, moj nastavnik je smatrao da je Betovenova muzika previše „uznemirujuća“ za nekog poput mene.

Čim sam došla kući, poslušala sam Mauricija Polinija kako izvodi sonatu. Naredne dve nedelje nisam slušala ništa osim Betovena i uskoro je titan obuzeo moj život. Rvala sam se sa njegovom muzikom, rvala se sa desetinama biografija, ali ne i sa odlukom da napišem roman koji će postati „Žena pod mesečinom“ – delovalo mi je kao da je Betoven to odlučio u moje ime.

Zvala se Julija Gvičardi. Kada je „Mesečeva sonata“ objavljena, stranica sa posvetom bila je na italijanskom jeziku tako da je ova grofica od tada poznata kao Đulijeta.

Za sobom nije ostavila dnevnike, svega nekoliko pisama, veoma malo stvari sam uspela da pronađem. Betoven je počeo da joj drži časove 1801. godine kada joj je bilo 18. Bila je toliko lepa da su je ljudi zvali „La Bela Gvičardi“. On je tada imao 30 godina, duboke smeđe oči i promenljiv temperament.

Bio je to napet period u njegovom životu jer je već četiri godine patio od tinitusa – zujanja u ušima – i imao teškoća u razlikovanju visokih tonova. Plašio se da je problem nerešiv i pokušavao je da ga sakrije. Plašila ga je sama pomisao na to da kako bi ljudi reagovali kada bi znali da je najpoznatiji bečki virtouz na klaviru na putu da postane gluv. Osim društvene stigme, znao je da bi mu to okončalo briljantnu izvođačku karijeru.

U jednom trenutku tokom 1801. godine, završio je „Mesečevu sonatu“. Teško je odrediti tačan datum jer su mnoge stranice njegovih zapisa izgubljene. Objavljena je u martu 1802. godine pod generičkim imenom, a tek nakon Betovenove smrti dobiće čuveni romantizovani naziv. Čak i pre nego što je postala „mesečeva“, sonata je bila veoma popularna, a sneni početni deo je sviran toliko puta da je dosadio i samom Betovenu. Čak se i požalio jednom svom učeniku da izgleda da ljudi žele samo to da čuju.

Neko bi pomslio da je Julija bila oduševljena posvetom, ali je u razgovoru sa Otom Džanom, koji je pisao Betovenovu biografiju, 1852. godine rekla da je Betoven trebalo da joj posveti „Rondo“ ali ga je odjednom posvetio sestri svog najvažnijeg pokrovitelja, pa je njoj u zamenu dao sonatu. Ova priča se ne poklapa jer je „Rondo“ napisan nekoliko godina pre, a objavljen nakon „Mesečeve sonate“. Možda Džan nije uspeo da zadobije njeno poverenje – ostatak intervjua je relativno neinformativan – ili Julija nije želela da otkriva detalje i bude kritikovana.

Julijin život je postao veoma dramatičan i zanimljiv kada se udala i preselila u Napulj. Likovi koji se javljaju u tom delu njene priče su izuzetni, poput napuljskog kralja Joakima Murata i njegove supruge Karoline, Napoleonove najmlađe sestre. Ne postoje dokazi o susretima Julije i Betovena kasnije, čak i nakon njenog povratka u Beč, ali je zanimljivo pitanje da li je sedela u jednoj od loža pozorišta 1824. godine tokom premijere „Devete simfonije“ i da li je slušala prvo izvođenje „Ode radosti“.

Nakon Betovenove smrti 1827. godine, njegovi prijatelji su pronašli nekoliko skrivenih predmeta u tajnoj pregradi radnog stola. Među njima je bilo i pismo „Besmrtnoj voljenoj“ i dva minijaturna portreta. Veruje se da je na jednom od njoj Julija Gvičardi.

Autor: Patriša Morisrou
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković