Postoje teme o kojima ne pričamo mnogo. Čuvamo ih duboko skriveno u tamnoj pećini svoje duše poput retkog i neprocenjljivog dragog kamena, majstorski izbrušenog i izolovanog od svetlosti svakodnevice. Ponekad je lakše nositi težinu i pomiriti se sa činjeničnim stanjem sve do momenta dok teret ne postane pretežak pa svoj problem podelimo sa dragom osobom dovoljno spremnom i odgovornom da deo njega proguta u sebe. Da li smo na taj način doživeli olakšanje protkano elementima blagog pročišćenja ili pomalo nesvesno uvukli dragu osobu u lavirint sopstvenog užasa?

Knjiga „Spokoj“ poznatog mađarskog pisca Atile Bartiša bavi se temom ne tako čestom ali svakako prisutnom u našem bližem ili daljem okruženju. Glavni junak Andor, pisac i sin poznate pozorišne mađarske glumice Rebeke Ver od malih nogu vaspitavan je na staromodan način (vid zastarelog ophođenja na „Vi“ ili „Persi“). Tokom dugog niza godina odnos između majke i sina iz prisnog postepeno prelazi u bolestan. Kada Atilina sestra Judit, perspektivna violiniskinja emigrira na Zapad majka zauvek prekida komunikaciju sa njom. Komunistička partija Međarske jednoglasno donosi odluku da Rebeku posle više od četrdeset godina aktivnog članstva za sva vremena udalji od ideologije kojoj zapravo nikada nije ni pripadala, a Juditinu izdaju države stavi njoj na teret. Rebeka u potpunosti krivicu prepisuje sebi odnosno prihvata partijsko mišljenje i oprašta se od ćerke tako što u mrtvački kovčeg stavlja sve njene stvari, a potom uz prisustvo sina i grobara organizuje sahranu. Ogorčena i donekle ponižena Rebeka odlučuje da do kraja života ostane zatočenik sopstvenih principa i poslednjih petnaest godina provešće u stanu daleko odvojena od tranzicije, teškog i depresivnog života kroz koji prolazi mađarsko društvo, a jedinu vezu sa spoljnim svetom ostvariće preko sina. Novonastalo okruženje loše utiče na mladog Andora koji na sve moguće načine pokušava da se oslobodi majčinog uticaja i započne normalan život.

Atila Bartiš je u romanu „Spokoj“ donekle rekontekstualizovao austrijskog pisca Tomasa Bernharda (autora knjige „Beton“ koja se bavi sličnom tematikom) tako što je prebacio njegov cinizam i kritičnost u mađarsko-post-socijalističko društvo, ali je to učinio dovoljno originalno pa ga možemo smatrati autentičnim, a ne plagijatorskim autorom.

Lagunin urednik i poznati srpski pisac Igor Marojević u ediciji „XXI.vek“ prezentuje kapitalno delo savremene mađarske književnosti, knjigu koja će zbog svoje težine trajno ostaviti trag u pamćenju čitalaca.

Autor: A.I.