Visokotiražni književnik, više nego uspešan filmski scenarista, blistav novinar i kolumnista... Rukopisi Ante Tomića, između ostalog, snažno obeležavaju neodoljiva duhovitost, slojevita promišljenost, beskompromisna kritičnost... Lucidno i provokativno, otrežnjujuće i iskreno, otvoreno i hrabro, o čemu god da piše, cilja pravo „u sridu“ i ne štedi nikoga, a naročito ne crkvu, političare i nacionaliste. Na literarnom planu, prožeto pomenutom, njemu svojstvenom humoru u kojem se oseti i onaj dašak specifičnog splitskog duha zasnovanog na najboljoj tradiciji koju je pronosio velikan hrvatske i eks-Ju pisane reči, Miljenko Smoje – govorio je i govori o najrazličitijim pitanjima zasluženo stekavši ogromno poverenje čitalačke publike. I gledalaca!

Pre nekoliko meseci u srpskim bioskopima pojavio se novi film čuvenog reditelja Rajka Grlića „Svemu dođe kraj“, koji, zajedno s njim, potpisuje kao koscenarista. Ovo ostvarenje inspirisano je poznatim delom Miroslava Krleže „Na rubu pameti“ iz 1938. godine, a ono što i danas delimo sa tim vremenom je, pre svega, jedan nagomilani bes pobuđen evidentnom, velikom i narastajućom socijalnom nepravdom. Likovi i situacije u filmu, između ostalog, veoma jasno i precizno odražavaju složene i frustrirajuće aspekte ne samo hrvatskog nego i društva u celom regionu.

Prenosimo vam razgovor sa novinarem i piscem Ante Tomićem za nedeljnik NIN.

Koliko je teško izboriti se za istinu u okolnostima u kojima je, kako razni umni ljudi upućuju, društvena stvarnost zasnovana na licemerstvu i gluposti?

To je borba koja stalno traje. Pogledajte samo tu Ameriku u kojoj se preko noći dogodio slom svih demokratskih, građanskih vrednosti, gde se ljudi nezakonito deportuju, cenzuriše se sloboda štampe… Dakle, to je nešto što se dešava na međunarodnom planu, ali nam je i te kako poznato i ovde, na lokalnom nivou. Naprosto, imate nasilnike koji ućutkuju pristojan, normalan svet, narod, koji uzmiče pred nasiljem, pokorava se, pristaje na nasilje, laž, na hipokriziju. To je nešto protiv čega moramo svakodnevno da se borimo. Ali ta borba je teška, neizvesna. Teško je da se stigne do pobede, jer to zlo stalno vreba. No ne treba se predavati. Treba biti uporan.

Do kada?

Kad govorimo o socijalnoj nejednakosti, svakim danom primećujem da su taj jaz, ta provalija između onih jako, užasno, perverzno bogatih i ovih zastrašujuće siromašnih sve veći i veći. Onaj takozvani srednji sloj, koji smo imali u bivšoj Jugoslaviji, odavno je nestao. Pre nekoliko večeri, na jednoj hrvatskoj televiziji, gledao sam prilog o nekim siromasima iz Hrvatskog zagorja koji nisu mogli da vrate kredit. Banka je njihov dug prodala nekoj agenciji za naplaćivanje potraživanja koja će sad da ih nemilosrdno izbaci napolje iz te nekakve bedne kućice koju imaju. Slušajući to dvoje siromaha, izgledalo mi je kao da sam ponovo gledao film Vatroslava Mimice „Seljačka buna“. To su ti isti, jadni kmetovi koji su potpuno obespravljeni, bačeni na dno društva. To je nešto što me zabrinjava. Kad me pitate do kada će trajati ta borba, nisam siguran da imam odgovor na vaše pitanje. Događa se jedna strašna regresija. Naša deca će živeti, po svemu sudeći, lošije nego što mi živimo. I mi smo, govorim o SFRJ, živeli u društvu gde je bilo tih socijalnih nejednakosti, ali nije bilo tolike napetosti između bogatih i siromašnih. Mnogi se i danas sećaju takozvanih plavih i belih ovratnika, gde ste imali situaciju da u nekoj zgradi, u jednom stanu živi nekakav radnik iz fabrike, a pored njega doktor specijalista. Toga danas nema. To se više neće događati, nažalost, jer je to svet koji odumire. Primetne su sve veća polarizacija i sve veća napetost, a to je nešto što rađa i mogućnost nasilja.

Kad smo već kod Krleže, mnogi i danas veoma često citiraju njegovu čuvenu sentencu: „Srbi i Hrvati su jedan te isti komad kravlje balege koji je točak zaprežnih kola istorije slučajno prerezao na pola“. Slažete li se sa tom Krležinom, pomalo provokativnom, slikom istorijskih odnosa između Srba i Hrvata?

Da, apsolutno. Koliko god da smo tokom dosadašnje istorije često bili podeljeni i na različitim stranama, mi smo, sve to vreme, ipak živeli na jednom zajedničkom prostoru i bili jedan narod. Ona velika Jugoslavija, kao država, odavno ne postoji, nije više geopolitička činjenica, ali jeste kulturna činjenica, pre svega kada je reč o jeziku. Mi smo u svakom smislu jedno i silno smo važni jedni drugima. Moje knjige danas se istovremeno objavljuju i u Zagrebu i u Beogradu. Jednako sam prisutan u obe države i u svakoj imam svoju publiku. To je u mojoj glavi uvek bio jedan prostor.

Kakve su mogućnosti, u sadašnjim društveno-političkim okolnostima, za stvaranje neke dublje međusobne povezanosti dva naroda?

Sa obe strane postoje te nacionalističke političke elite koje sjajno sarađuju sve vreme. Podgrevajući nekakvu konstantnu netrpeljivost, oni zapravo rade jedni za druge. Svaki put na bilo kakav izraz srpske nacionalističke elite prema hrvatskoj, dakle na svaki izliv neprijateljstva ili mržnje, hrvatskim desničarima skače rejting i samim tim dobiju nekoliko postotnih poena više u vidu podrške potencijalnih glasača. Koliko god se činili nepomirljivi jedni prema drugima, oni, zapravo, sve vreme sjajno sarađuju i jedni drugima podižu rejting. U tom izazivanju, tom poticanju neprijateljstva, zapravo, deluju vrlo prijateljski.

Gde smo mi, kako se to kaže, „obični“ ljudi u čitavoj toj priči?

Mi, realno, nikad nikakvih problema nismo ni imali. Taj postotak ljudi koji imaju i osećaju neku netrpeljivost i neprijateljstvo je veoma mali. Koliko god ta „velika” politika podsticala i nametala nekakve loše vibracije, ne vidim da bi mogla da naruši te dobre međuljudske odnose koji već postoje. Ja se trudim da budem optimističan, mada mi se dešava, kao i svima nama, da imam različita raspoloženja. Nekad sam vedar i optimističan, a nekad umem i da padnem u takvu strašnu potištenost misleći da je čitav svet izgubljen. Ali, negde, onako generalno gledano, mislim da je ljudima potrebno samo malo više snage i strpljenja da bi se razumeli bolje nego što se razumeju sada. Mislim da ima nade za tako nešto.

Jedan od Vaših zaštitnih znakova nesumnjivo je ležeran humor kojim bojite svoja literarna dela. Vaš, za sada, poslednji roman zove se, upravo, „Nada“, koji je brojna čitalačka publika u Srbiji, uostalom kao i sve Vaše knjige, dočekala s oduševljenjem. U njemu se, na jedan optimističan način, kroz priču o ljubavi i toleranciji, suprotstavljate ksenofobiji. Da li je humor, zapravo, moćno oružje u borbi protiv političkog nasilja?

Jeste. Humor je uvek dobro, moćno oružje protiv diktature i nasilja. Humor je u osnovi nešto vrlo čovečno. I uvek je jako subverzivan. Ja ga veoma često upotrebljavam kad ismevam postupke političara i ljudima se to jako dopada. Ljudi mnogo zaziru od politike. Jer to je nešto što ih plaši, duboko uznemirava, frustrira... Kad od takvih likova koji vas čine nesrećnim, od kojih zazirete, napravite neko strašilo i karikaturu, onda je to nešto što je vrlo lekovito. Zaista je tako. Kad se opustite i krenete da im se smejete, onda počinjete da se osećate superiorno u odnosu na njih. Humor je u svojoj osnovi, naprosto, subverzivna antirežimska delatnost.

U svojim romanima često se dotičete i vere, odnosno religije. Otkud interes prema takvim temama s obzirom na to da se deklarišete kao ateista?

Da, ja se, zbilja, tako izjašnjavam, iako sam odrastao u pobožnoj katoličkoj porodici. Verujem da svako od nas ima neki kompleksan odnos prema religiji. Konkretno, prema crkvi i crkvenim ljudima veoma često osećam odbojnost zato što tokom ratnih dešavanja devedesetih nisu imali dobru ulogu. Popovi, hodže i fratri najviše su podsticali na sukobe, mržnju… Ljut sam na crkvu zato što vrlo često stoji uz te nacionalističke režime, ali i zbog toga što je onako užasno retrogradna i zadrta prema ljudima drugačije seksualne orijentacije. Imam jedan vrlo složen odnos i prijateljstva i neprijateljstva i prema crkvama i prema religijama i zato sve to, kod mene, izgleda jako kompleksno.

Prošlo je skoro četvrt veka otkad je u Srbiji zvanično objavljena Vaša prva knjiga („Što je muškarac bez brkova“, 2001. godine). Kako danas, s ove distance, gledate na taj period? Šta se u međuvremenu promenilo?

Bilo je to neko vreme optimizma, jer su se, u kratkom vremenskom razmaku, promenili nacionalistički režimi, i u Srbiji i u Hrvatskoj. Uspeli smo da izađemo iz desetljeća kojeg je karakterisala nacionalistička politika i u takvim okolnostima činilo nam se da stvari idu nabolje i da tu mučnu prošlost ostavljamo iza sebe. Da, to vreme je, zaista, bilo puno optimističnije od ovoga kojeg danas živimo. Verovali smo da smo, posle pada HDZ-a i dolaskom na vlast tih nekih opozicionih stranaka u Hrvatskoj, kao i s padom Miloševića u Srbiji i dolaskom Đinđića, ostavili iza sebe čitava ta nacionalistička sranja i da je pred nama neki bolji, pravedniji i čovečniji svet. Ali to se nije dogodilo, nažalost. Te reakcionarne snage, u obe države, uspele su da se vrate. Sada imamo situaciju da sve deluje nekako promenljivo, toplo-hladno. Malo smo dobro, malo loše. U međuvremenu smo shvatili da ćemo veoma teško doći do definitivne pobede. Protiv nacionalizma moramo voditi stalnu, neprestanu borbu. Nema posustajanja.

Pratite li aktuelna dešavanja u Srbiji?

Naravno, pratim vrlo pomno.

I kakav je Vaš utisak u vezi sa svim tim događajima koji su se desili poslednjih meseci?

Taj trenutak kada je u Novom Sadu pala ta nadstrešnica, to je stvarno bio jedan više nego stravičan događaj. Svi smo to shvatili kako je trebalo da shvatimo, kao posledicu jedne užasne korupcijske politike. I onda kad su studenti ustali tražeći odgovore šta se tu dogodilo i suočili režim sa tim pitanjima, počeli smo svi sa nekakvom nadom, malo i zebnjom, da svakodnevno pratimo dešavanja u Srbiji verujući da se tu stvarno nešto može promeniti u jednom pozitivnom smeru. I stvarno, divan mi je taj entuzijazam tih divnih mladih ljudi, ta njihova snaga i njihov prkos. Jedino čega se malo bojim je da to, sad negde, već predugo traje. Nekako mi se čini da taj entuzijazam već lagano ide u neku frustraciju. Sa druge strane, vidim da je i režim sve nervozniji i sve teže kontroliše situaciju.

Kakav rasplet očekujete?

Nekako... iskreno, trenutno osećam veliki strah. Pa, ko normalan nije u strahu, znate? Ne znam, još uvek, kako bi moglo da se završi. Možda nekim izborima... Samo da sve bude mirnim putem. Bojim se prevrata. Nisam obožavalac nasilnih smena vlasti. Toga se užasno bojim, jer ne želim da iko strada. Ne, ne vidim još rešenje. Sve je to još uvek „iza nekog horizonta“. Nadam se, ipak, izborima i da će sa njima doći neka nova vlast, da će se dogoditi jedno pročišćenje, bez nasilja. Eto, tome se nadam.

Trenutno pišete novi roman. Šta je tema?

Pokušavam da pišem o jednom istorijskom događaju na humorističan način. To je priča iz 18. veka, i u njoj su i Srbi i Hrvati i Mlečani, Turci... To je, u najkraćim crtama, neka priča o identitetima i o tome ko smo mi, šta smo mi. U stvari, to je priča koju ja čitav život pričam o tome kako je nacionalizam, zapravo, potpuno smešna i glupa stvar.

Čuveni splitski književnik, satiričar i novinar Miljenko Smoje, koristeći humor kojim je razotkrivao svoje junake, zapravo je odražavao ljubav prema njima i svemu onome što ih ljudima čini. I Vi svoje likove nesumnjivo volite, pa čak i onda kada se čini da im se pomalo i rugate. Taj vedri Smojin duh, taj rasterivač oblaka duše, onako, diskretno, može da se oseti i u Vašem opusu, zar ne?

Cela ta moja generacija novinara iz Splita, uključujući i „feralovce“ Borisa Dežulovića, Predraga Lucića i Viktora Ivančića, počinjala je da se bavi novinarstvom u Slobodnoj Dalmaciji, učeći od njega. Meni je Smoje bio jako važan baš dok sam pisao „Nadu“. Taj je roman, zapravo, sav „izašao“ iz njega. Da, Smoje mi je bio veliki uzor. Posebno mi je bila divna ta njegova blagost, dobroćudnost koju je imao. Voleo sam bezazlenost njegovog humora. Divio sam se tome kako je uvek, nekako sa ljudskom merom, sa nekakvim razumevanjem ljudskih slabosti, jednako podrugljivo pravio divnu sprdnju i sa svećenicima, i sa partijskim sekretarima, i sa ribarima, doktorima... ali, opet, u svemu tome nikoga nije ponizio, uvredio. To je veština, posebna, kojom se izdvajao od ostalih. Na tom nasleđu, te dalmatinske škole novinarstva, i mi smo nastavili da stvaramo.

Sa Rajkom Grlićem ste odavno zajednički uradili i scenario za film „Čudo u Poskokovoj Dragi“, prema svom istoimenom kultnom romanu. Hoće li, napokon, doći do njegove realizacije?

Ne znam. Evo, baš nedavno, počeli smo da razmišljamo da, nakon više od deset godina, pokušamo ponovo to da aktiviramo, sa novim producentom. E, sad, hoćemo li uspeti, to je veliko pitanje. Biće teško, ali vredi pokušati. Želja postoji, a da li će se i ostvariti? Videćemo. Kažu da je ljudski nadati se. I u pravu su.

Autor: Mikojan Bezbradica
Izvor: NIN