Ekskluzivno za rubriku Bukmarker, na sajtu Lagune, Andrija Jonić odgovara na naša pitanja i produbljuje teme iz romana „Refren“.

Fotografija: © by Deni Raičević

U jednom intervjuu si izjavio da je „život je onoliki koliko ga istražite“. Koja si životna polja do sada istražio?

Istraživao sam metafiziku, psihologiju, socijalnu psihologiju, kvantnu fiziku, kvantnu biologiju, istoriju, simbologiju i razne druge pravace koji nisu toliko popularni u današnje vreme. Još uvek sam na početku i nemam plan da se zaustavim.

Kažeš u romanu da se svi bavimo posledicama, a ne vidimo uzroke. Koji je, po tvom mišljenju, osnovni uzrok naše sužene osvešćenosti a potom i nesreće, tuge, neispunjenosti? Da li je to „najveća ljudska greška“ koja se pominje u romanu „Refren“?

Postoji više uzroka, ali samo jedan smatram najvećim i on je direktno odgovoran za veliku količinu patnje na ovoj planeti. Najveća ljudska greška je jedan vrlo složen problem. On se ogleda u tome da će se ljudi uvek pre prilagoditi trenutnim okolnostima, ma kakve one bile, nego što će uložiti neku snagu i volju da ih promene. Izgleda da je ljudskom umu lakše da se prilagodi trenutnom rešenju nego da potraži novo. Vremenom to vodi u apatiju i nezainteresovanost ka sticanju novih znanja i traženju novog, drugačijeg puta. Tu se problem dalje razvija, jer oni koji ne znaju da postoji drugačiji put – nikada neće krenuti tim putem. Tada nastupa poslednji čin problema, stagniranje, stanje u kome se ljudski rod nalazi već duži niz godina. Upravo iz tog razloga ljudi nisu mnogo napredovali na polju svoje svesnosti, ako izuzmemo današnju tehnologiju, mi smo umno i dalje jako primitivna bića vođena kratkoročnim čulnim zadovoljstvima i zbog toga nosimo veliku kolektivnu patnju u sebi.

Šta su za tebe tri najveće vrline u životu?

Spremnost na konstantno preispitivanje sopstvenih uverenja, jer je to jedini način da se uskladimo da prirodom u kojoj ništa nije konstantno osim promene.
Iskrenost prema sebi i drugima, jer bez toga ljudski duh propada.
Samokritičnost, jer to je ono najteže.

Da li misliš da svako može biti trener svog života?

Niko ne može da bude trener svog života, ali svako može da otkrije sebe kao život i da radi na tome da produbi samospoznaje.

Koji su sigurni znakovi da smo stupili na put promene? Šta nas tu sve očekuje? Možemo li da se nadamo da promena ima uvek pozitivan ishod?

Kada počnemo da živimo prvu od tri vrline koju sam naveo u jednom od prethodnih pitanja. Međutim, potrebno je tu još nešto, taj okidač „buđenja“ izazvan nečim spoljnim. Uglavnom je to silazak u duboku tamu, jer samo iz duboke tame možemo iskreno razumeti svetlost. Nakon toga sledi period prilagođavanja tokom koga nam sve izgleda besciljno, kao da ništa nema svrhu, kao da budućnost ne postoji. Onaj ko to uspe da izdrži biće uspešno probuđen iz uspavanosti uma, ali to je tek početak puta. Priča se nastavlja, kao i uvek.

Koja je ideja online dnevnika koji vodiš? Da li je to želja da podeliš nešto posebno sa publikom ili vid afirmacije tvog rada?

Oduvek sam želeo da imam neko mesto na kome ću moći da objavim sve ono što nije deo neke veće priče ili projekta. „Dnevnik vidljiv čudnima“, zamišljen je tako da predstavlja zbirku kratkih priča, eseja i nekih mojih ličnih zapisa. Zvanično je objavljen krajem 2014. godine na mojoj web-pezentaciji kao online izdanje koje će se vremenom dopunjavati novim tekstovima. S obzirom na to da pišem jako retko, trebaće dosta vremena da se to zaista pretvori u jedan pravi dnevnik…

Koju bi skrivenu poruku mogao da nam saopštiš? Neku koju si otkrio?

Životu nije važno.

Šta je refren tvog života?

Posmatranje čina u kome vezani psi i dalje šetaju izgubljene ljude po istim ulicama koje vode u krug.