Ana Atanasković je književnica i dugogodišnja novinarka. Završila je anglistiku na Filološkom fakultetu. Do sada je objavila: zbirku priča „Beogradske majske priče“ (2006), roman „Duet duša“ (2008), roman „Jelena Anžujska“ (2009, 2010), roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ (2013, 2021), zbirku priča „Beograd je ljubav“ (2017), roman „Kraljica jorgovana“ (proširena verzija „Jelene Anžujske“, 2019), roman „Davorjanka Paunović“ (2020) i roman „Zmajeva žena“ (2024).

Ove jeseni pred čitaocima se pojavila nova knjiga „Prestonice“ a kojoj, kao i dosadašnjim svojim literarnim radovima i književnosti, u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnica Ana Atanasković.

Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o srpskim prestonicama?

Urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović inspirisala me je da proširim svoje već postojeće priče o Beogradu na Srbiju, i onda sam razmišljala koji bi to gradovi mogli biti. Sledeći mi je kao ideja odmah došao u misli moj rodni Kruševac i onda se rodila ona glavna – napisaću priče u romanesknoj formi o svim gradovima koji su bili naše prestonice!

Kada se spomene prestonica Srbije, svi odmah pomisle na Beograd, neki i na Kragujevac ili Kruševac. Ipak, imao je Beograd i druge prestonice kroz istoriju?

Da, od prve srpske prestonice, kojoj se ne zna tačno mesto, Dostinike, preko Rasa, Debrca, Prizrena, Kruševca, Beograda, Kragujevca do prestonica koje su to bile u kriznim vremenima, kao što je Niš, ili glavnog grada Srpske Vojvodine, Sremskih Karlovaca ili pak glavnog grada oslobođene teritorije u Drugom svetskom ratu, Užica, deset gradova je imalo tu čast. U knjizi spominjem i mnoge druge, kao što su Kikinda, Novi Sad, a i planine, reke, sela... Skoro cela Srbija je obuhvaćena u ovom ljubavnom pismu njoj.

I Niš se može posmatrati kao prestonica Srbije, i to ona ratna u Prvom svetskom ratu?

Da, svakako, u Prvom svetskom ratu je to bilo nužno i neminovno. U ovoj knjizi sam opisala i taj ali i rimski period, sa akcentom na jednog rimskog vladara poreklom sa naših prostora o kome je retko pisano, nema ga čak ni u nekim našim knjigama koje se upravo tom temom bave.

Pišete eseje i o beogradskim ulicama. Možete li za naše čitaoce da izdvojite tri ulice u glavnom gradu koju su na Vas ostavile najveći utisak?

Da, neki od već objavljenih su ušli u knjigu „Prestonice“. Najveći utisak... Prvo su trg i ulica, neodvojivi – Studentski trg i Vasina ulica, tj. Filološki fakultet i put ka njemu, institucija koja me je i prizvala u Beograd. Period studiranja je možda i najlepši u mom životu, toliko sam volela to mesto i njegovu energiju. Volim i Krunsku, a recimo da je ulica Kraljice Natalije vrlo značajna u mom životu.

U romanu „Kraljica jorgovana“ pisali ste o Jeleni Anžujskoj. Čini se da malo o njoj danas znamo koliko je svojim životom i delom zaslužila?

O njoj se zna više od nekih drugih žena vladara iz srednjeg veka, ali, opet, nedovoljno. Istorija nije pisana iz ženskog ugla i nije opisivala uticaj žena, kojeg je bilo i u srednjem veku. Zato i pišem romane o njima. Ona ne samo da je bila prva ktitorka manastira kod nas (Gradac) i žena koja je imala školu za devojke, nego je i vladala delovima teritorije i vešto balansirala u ratovima između njenih sinova. O jednoj drugoj ženi o kojoj sam pisala se, čak, ne zna skoro ništa. U pitanju je Jelena Gatiluzio, supruga despota Stefana Lazarevića, koju sam opisala u romanu „Zmajeva žena“. Njena sudbina nije poznata, kao da je izbrisana.

Veliku pažnju javnosti izazvao je Vaš roman „Moja ljubav Nikola Tesla“. Ko je zapravo bila Ketrin Mekmehon Džonson i šta je značila u Teslinom životu?

Bila je to žena koja je najviše, najdublje i najduže volela Nikolu Teslu. Supruga njegovog najboljeg prijatelja Roberta Andervuda Džonsona, pesnika i urednika časopisa Vek, u kome je Tesla objavljivao svoje naučne eseje. Volela ga je od prvog dana kada ga je srela do samrtnog časa, kada je Roberta zamolila da vodi računa o Tesli. Bila je, kako to volim da kažem, ženski deo Tesline duše.

Kako vidte književnu scenu u Srbiji danas?

Ponekad mi se čini da svi pišu, a ne znam da li je to loše ili ne. Tu pojavu svakako ne mogu da kontrolišem, pa onda i ne vredi da izdvajam mišljenje. Scena je podeljena na „zvaničnu“ književnost, u kojoj se često nagrade razmenjuju po principu „ja tebi, ti meni“ ili „budi član organizacije pa ćemo ti dati nagradu“. Ne kažem da to važi za sve nagrade, ali nije da nije zastupljeno. Takođe, često se neka od nagrađenih dela brzo zagube sa scene jer, nažalost, nisu kvalitetna. Tako imamo pisce sa nizom „sitnijih“ nagrada za koje skoro niko ne zna i skoro niko ih nije čitao. Na drugom polu je „Instagram književnost“, samizdati uglavnom, koje izdaju ljudi sa više ili manje pratilaca, oni mogu da dostignu i veliku čitanost, ali nikada nisu prepoznati od „zvanične“ književnosti. Nadam se da pripadam sredini, tj. kako bih je nazvala spoju kvalitetne i komercijalne književnosti. Smatram da veliko delo u bilo kojoj umetnosti mora da zna da komunicira sa relativno većim brojem ljudi a da pritom ima mnoge kvalitete. Mislim da se samo tako može opstati u vremenu. Pisati knjige koje neće niko da čita mi je tužna pojava, a takođe i pisati nekakve hitove sa društvenih mreža koji će trajati pola sezone. No ni na te pojave ne mogu da utičem, tako da uglavnom gledam da se takmičim samo sa sobom i da budem fokusirana na sopstvene ciljeve.

Može li veštačka inteligencija da zameni ljude u pisanju romana i ostalih literarnih dela?

Može da piše i ona paralelno i mislim da će uskoro postojati posebni odeljci za knjige koje je, uz vođstvo čoveka, napisala veštačka inteligencija. Ukoliko bude publike koja bi to čitala, ta pojava će imati svoj život. Mislim da se veštačke inteligencije boje pisci koji se oslanjaju samo na um. Oni koji pišu samo da bi iskazali ono što znaju, koliko znaju, da istaknu svoje sujete i komplekse. Veštačka inteligencija odavno zna bolje nego svi mi zajedno a, da budem iskrena, meni se ne dopadaju dela u kojima vidim da pisac „pati“ da pokaže svoje znanje, kao da je na nekom školskom ili univerzitetskom takmičenju (ni ona mi odavno nisu jasna, kao što sam već navela, jedina zdrava borba je sa samim sobom, sa sopstvenim prošlim dostignućima). Takvi osećaju veliku pretnju od veštačke inteligencije. Pisci koji pišu emocijom, iskustvom, uvidima, kojima se nadam da pripadam, a tako kažu skoro svi koji su moje knjige pročitali, nemaju razlog da se plaše jer čitaoci vrlo dobro znaju da prepoznaju ko piše srcem i dušom i ko pisanju daje svoj život i osećanja, a ko samo želi da pokaže koliko je učen i pametan.

Da li već imate u planu naredni roman ili knjigu o nekoj novoj, intrigantnoj temi?

Da, upravo završavam novi roman koji se bavi događajima iz Prvog svetskog rata.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres