Ana Atanasković: Ketrin Džonson je ženski deo Tesline duše
Autorka romana „Moja ljubav Nikola Tesla“ Ana Atanasković čitaocima otkriva drugu stranu Tesline prirode.
Ako bih knjige Ane Atanasković morala da opišem u nekoliko reči, to bi zvučalo otprilike ovako – knjige sa dušom prožete istorijom, ličnim iskustvima i ljubavlju. Od koje god da počnete sa čitanjem njenog opusa nećete pogrešiti, jer svaka sa sobom nosi jedinstvenu priču na koju nećete ponovo naići ni kod jednog drugog pisca.
Draga Ana, iza sebe imaš zaista impresivan opus: četiri romana i dve zbirke priča. Da li si oduvek znala da ćeš se baviti pisanjem?
Tako je. U srednjoj školi sam u jednom eseju iz engleskog jezika napisala da želim da postanem pisac, to je bilo prvi put izrečeno svesno, a mislim da je podsvesno želja tinjala još od ranog detinjstva – tata me je naučio svojom metodom (bez sricanja) da čitam kada sam imala tek tri godine. Doduše, postojao je jedan period u mom životu (od završetka studija do prve objavljene knjige, tj. do prve objavljene kratke forme u časopisu ELLE, što se desilo nekoliko meseci ranije) kada sam „zaboravila“ šta stvarno želim, pa sam ušla u profesiju koja u dubini duše nije moja. Nekoliko godina sam se bavila samo njom, ali ubrzo je počela da me guši, te sam se vratila sebi i počela da pišem. To je bio veličanstveni trenutak, jer sam krenula putem svoje duše.
Koje delo je bilo najteže i najizazovnije napisati?
Ne bih izdvojila posebno delo jer mi je spisateljski rad, ma koliko sa strane izgledao težak, usamljenički i pun prepreka, u suštini lak, jer ga volim. Uvek mi je najteže da pišem erotske delove kada su nužni (bilo ih je u romanima o Ketrin Džonson i Davorjanki Paunović).
Kako izgleda put spisateljice u Srbiji?
Svaki umetnik ima svoj put, a nijedan nije lak. Oni koji kažu da je lak, ne govore istinu. Moj je bio naročito težak, ali sam svesna da na pojedine okolnosti nisam mogla da utičem. Važno je da nisam odustajala kada su se dešavale i najteže (odbijanja, neispunjeni i pocepani ugovori i obmane). Još važnije mi je da je ceo put bio bez laktanja, laskanja i preteranog reklamiranja, jer to nisam ja. Poštujem svačiji izbor, ali je moj put bliži izreci „tiha voda breg roni“.
Kao neko ko je pročitao sva tvoja dela mogu slobodno reći da ti podjednako leži i kratka i duža forma. Koji oblik pisanja ti je draži?
Ne znam, rekla bih da ih podjednako volim, možda ipak roman jer sam kao čitalac najviše očarana romanima.
Draga Ana, iza sebe imaš zaista impresivan opus: četiri romana i dve zbirke priča. Da li si oduvek znala da ćeš se baviti pisanjem?
Tako je. U srednjoj školi sam u jednom eseju iz engleskog jezika napisala da želim da postanem pisac, to je bilo prvi put izrečeno svesno, a mislim da je podsvesno želja tinjala još od ranog detinjstva – tata me je naučio svojom metodom (bez sricanja) da čitam kada sam imala tek tri godine. Doduše, postojao je jedan period u mom životu (od završetka studija do prve objavljene knjige, tj. do prve objavljene kratke forme u časopisu ELLE, što se desilo nekoliko meseci ranije) kada sam „zaboravila“ šta stvarno želim, pa sam ušla u profesiju koja u dubini duše nije moja. Nekoliko godina sam se bavila samo njom, ali ubrzo je počela da me guši, te sam se vratila sebi i počela da pišem. To je bio veličanstveni trenutak, jer sam krenula putem svoje duše.
Koje delo je bilo najteže i najizazovnije napisati?
Ne bih izdvojila posebno delo jer mi je spisateljski rad, ma koliko sa strane izgledao težak, usamljenički i pun prepreka, u suštini lak, jer ga volim. Uvek mi je najteže da pišem erotske delove kada su nužni (bilo ih je u romanima o Ketrin Džonson i Davorjanki Paunović).
Kako izgleda put spisateljice u Srbiji?
Svaki umetnik ima svoj put, a nijedan nije lak. Oni koji kažu da je lak, ne govore istinu. Moj je bio naročito težak, ali sam svesna da na pojedine okolnosti nisam mogla da utičem. Važno je da nisam odustajala kada su se dešavale i najteže (odbijanja, neispunjeni i pocepani ugovori i obmane). Još važnije mi je da je ceo put bio bez laktanja, laskanja i preteranog reklamiranja, jer to nisam ja. Poštujem svačiji izbor, ali je moj put bliži izreci „tiha voda breg roni“.
Kao neko ko je pročitao sva tvoja dela mogu slobodno reći da ti podjednako leži i kratka i duža forma. Koji oblik pisanja ti je draži?
Ne znam, rekla bih da ih podjednako volim, možda ipak roman jer sam kao čitalac najviše očarana romanima.
Tvoj roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ je pronašao mesto u najvećoj izdavačkoj kući u našoj zemlji i od srca ti čestitam na velikom uspehu. Kako si zadovoljna svim što ti je ta saradnja donela?
Hvala ti. U Laguni se osećam kao kod kuće, počevši od urednice Dubravke Dragović Šehović, do svih zaposlenih (PR služba, knjižari…). To je bila moja velika želja jer tu kuću pratim od njenih početaka i sa većinom njenih poslovnih odluka se slažem – tako bih i ja vodila izdavački posao. Konačno više nema pitanja „Gde mogu da nađem knjigu?“, jer sada svi znaju kako da je kupe i to mi je veoma važno. Knjige su dostupne, o njima brinu profesionalci, a meni mnogo znači da ono što sam pretočila u tekst zaista dođe do ljudi, ne da se o knjizi samo govori uprazno na promocijama ili u uskim krugovima.
Poznato je da si zbog sakupljanja materijala za pisanje ove knjige putovala i u Ameriku. Koliki je zapravo bio taj poduhvat i koliku odgovornost nosi predstavljanje ovakve teme koja u sebi sadrži istorijske činjenice?
U to vreme je to zaista bio poduhvat, mreže i internet nisu bili ovoliko razvijeni i značajni, otišla sam kod osoba koje sam znala samo po preporuci prijatelja i preko poznanstva sa foruma. Sve što sam tada imala, uložila sam u put, a zahvaljujem i domaćinima na gostoprimstvu. Nisam ni sanjala da ću otići čak u SAD zbog pisanja knjige, ali je to bilo više nego esencijalno (inače uvek posetim mesta o kojima pišem). Istraživala sam tamošnje arhive dva meseca.
Odgovornost je bila ogromna. Imala sam je i kada sam pisala roman o Jeleni Anžujskoj, jer je proglašena sveticom. Priča o Ketrin i Tesli nam je bliža vremenski, ali odgovornost nije bila manja, pogotovo što je Nikola Tesla figura koju sam htela da zaštitim, da ostane onakav kakav je i bio. I Ketrin sam prikazala bez izmišljanja činjenica, ali sam joj dodala i svoju dušu i emocije, pretpostavljajući kakve su njene bile, tu sam mogla da „raširim krila“.
Da li je Ketrin Džonson zaista najviše volela Nikolu Teslu?
Jeste, i to decenijama. Ona je nekada iz prikrajka, nekada otvoreno pokazivala koliko joj je drag, koliko brine, koliko se bori za njega. Na samrti je rekla mužu Robertu Andervudu Džonsonu da vodi računa o Tesli. Smatram da je upravo ona ženski deo Tesline duše.
Šta nas sledeće očekuje iz tvog pera, da li već radiš na novom romanu ili zbirci?
Jedan roman je već završen, a sledeći sam počela da pišem. Završeni rukopis je najveći rizik koji sam preduzela do sada u književnosti – žanr u kome nikada do sada nisam pisala. Međutim, čak sam i njega prilagodila sebi i stvorila fuziju raznih tema, tako da ne znam ni gde bih ga svrstala, to je jedan šareni književni ringišpil. Nadam se da će se svideti urednici a kasnije i čitaocima.
Autor: Adrijana Jevtić
Izvor: zurnal.bookmate.com
Hvala ti. U Laguni se osećam kao kod kuće, počevši od urednice Dubravke Dragović Šehović, do svih zaposlenih (PR služba, knjižari…). To je bila moja velika želja jer tu kuću pratim od njenih početaka i sa većinom njenih poslovnih odluka se slažem – tako bih i ja vodila izdavački posao. Konačno više nema pitanja „Gde mogu da nađem knjigu?“, jer sada svi znaju kako da je kupe i to mi je veoma važno. Knjige su dostupne, o njima brinu profesionalci, a meni mnogo znači da ono što sam pretočila u tekst zaista dođe do ljudi, ne da se o knjizi samo govori uprazno na promocijama ili u uskim krugovima.
Poznato je da si zbog sakupljanja materijala za pisanje ove knjige putovala i u Ameriku. Koliki je zapravo bio taj poduhvat i koliku odgovornost nosi predstavljanje ovakve teme koja u sebi sadrži istorijske činjenice?
U to vreme je to zaista bio poduhvat, mreže i internet nisu bili ovoliko razvijeni i značajni, otišla sam kod osoba koje sam znala samo po preporuci prijatelja i preko poznanstva sa foruma. Sve što sam tada imala, uložila sam u put, a zahvaljujem i domaćinima na gostoprimstvu. Nisam ni sanjala da ću otići čak u SAD zbog pisanja knjige, ali je to bilo više nego esencijalno (inače uvek posetim mesta o kojima pišem). Istraživala sam tamošnje arhive dva meseca.
Odgovornost je bila ogromna. Imala sam je i kada sam pisala roman o Jeleni Anžujskoj, jer je proglašena sveticom. Priča o Ketrin i Tesli nam je bliža vremenski, ali odgovornost nije bila manja, pogotovo što je Nikola Tesla figura koju sam htela da zaštitim, da ostane onakav kakav je i bio. I Ketrin sam prikazala bez izmišljanja činjenica, ali sam joj dodala i svoju dušu i emocije, pretpostavljajući kakve su njene bile, tu sam mogla da „raširim krila“.
Da li je Ketrin Džonson zaista najviše volela Nikolu Teslu?
Jeste, i to decenijama. Ona je nekada iz prikrajka, nekada otvoreno pokazivala koliko joj je drag, koliko brine, koliko se bori za njega. Na samrti je rekla mužu Robertu Andervudu Džonsonu da vodi računa o Tesli. Smatram da je upravo ona ženski deo Tesline duše.
Šta nas sledeće očekuje iz tvog pera, da li već radiš na novom romanu ili zbirci?
Jedan roman je već završen, a sledeći sam počela da pišem. Završeni rukopis je najveći rizik koji sam preduzela do sada u književnosti – žanr u kome nikada do sada nisam pisala. Međutim, čak sam i njega prilagodila sebi i stvorila fuziju raznih tema, tako da ne znam ni gde bih ga svrstala, to je jedan šareni književni ringišpil. Nadam se da će se svideti urednici a kasnije i čitaocima.
Autor: Adrijana Jevtić
Izvor: zurnal.bookmate.com
Autor: Ana Atanasković
