Ana Atanasković: Čitaoci su jedino pravo merilo
Posle nekoliko zbirki priča i eseja književnica Ana Atanasković objavila je u izdanju Lagune svoj peti roman „Zmajeva žena“. Reč je o romansiranoj biografiji Jelene Gatiluzio, žene despota Stefana Lazarevića. Za Kurir otkriva koliko u ovom delu ima istorijske istine, a koliko fikcije i šta novo sprema za Sajam knjiga.
Posle čitanja „Zmajeve žene“ imamo veoma pozitivne utiske. Kako ste uopšte došli na ideju da napišete priču o Jeleni Gatiluzio?
Ovog puta je okidač bila ljubav prema čoveku koji mi je najbliži. Htela sam da osobi koju volim pokažem Manasiju, despotovu zadužbinu, jer je često pričao o Stefanu Lazareviću. Na povratku iz manastira, na tački auto-puta u ravni s mestom gde je despot Stefan umro, pomislila sam – nošena informacijom sa interneta da je sin kneza Lazara imao „težak karakter“ – kako li je bilo njegovoj ženi i shvatila da ne znam ništa o njoj! Od tog trenutka je krenulo višegodišnje istraživanje, a sve što sam htela da kažem idealno se uklopilo u priču u njenom životu.
Koliko je u priči o despotu i njegovoj ženi istorijske istine, a koliko fikcije?
Lik despota Stefana je istorijski sasvim ispoštovan, a pošto o Jeleni Gatiluzio nema podataka posle njihove veridbe, izmaštala sam kako bi mogla da živi i opstane jedna mlada devojka pored čoveka tako kompleksnog karaktera i dostignuća – bio je jedan od najboljih vitezova Evrope, ratnik, državnik, diplomata, surov ponekad, ali i veliki pesnik.
Koliko su legenda i mit važni za ovaj roman i Vaše ostale romane?
U „Zmajevoj ženi“ se mit i legenda mešaju s tekstom u znatnoj meri. Jelena je sa ostrva gde je sahranjena Orfejeva glava i na kom je pesme pisala Sapfo, za despota Stefana se još za njegovog života pričalo da je sin kneginje Milice i Zmaja od Jastrepca. Takođe, on je bio prvi u viteškom Redu zmaja, tako da su se arhetipske storije savršeno uklopile u narativ.
Pisali ste o mnogim ženama (kraljici Dragi Obrenović, Jeleni Anžujskoj, Ketrin Džonson, Davorjanki Paunović i sada Jeleni Gatiluzio). Postoji li zajednička nit koja ih povezuje?
Odlično je što ste naveli ispravno prezime kraljice Drage – Obrenović. Ona je bila udata za srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, ali joj se nikako nije moglo oprostiti što je imala i prethodnog muža. Mašin je, nažalost, ostalo i do danas. Želim tu nepravdu da izbrišem baš zbog zajedničke niti koja je povezuje sa svim navedenim ženama o kojima sam pisala – sve su bile jake, hrabre, samosvesne i nisu se libile da budu ono što jesu. Ketrin Džonson je volela Teslu, i to mu davala do znanja. Jelena Anžujska je bila prva žena koja je sagradila svoju zadužbinu, manastir Gradac, i vladala je delom teritorije. Davorjanka Paunović je prosvećivala žene u selima oko Požarevca i spavala na travi tokom Drugog svetskog rata. Jelena Gatiluzio je donela sunce grčkog ostrva i piratsku italijansku krv u život despota Stefana Lazarevića i morala je da izdrži usud nemanja poroda.
Ovog puta je okidač bila ljubav prema čoveku koji mi je najbliži. Htela sam da osobi koju volim pokažem Manasiju, despotovu zadužbinu, jer je često pričao o Stefanu Lazareviću. Na povratku iz manastira, na tački auto-puta u ravni s mestom gde je despot Stefan umro, pomislila sam – nošena informacijom sa interneta da je sin kneza Lazara imao „težak karakter“ – kako li je bilo njegovoj ženi i shvatila da ne znam ništa o njoj! Od tog trenutka je krenulo višegodišnje istraživanje, a sve što sam htela da kažem idealno se uklopilo u priču u njenom životu.
Koliko je u priči o despotu i njegovoj ženi istorijske istine, a koliko fikcije?
Lik despota Stefana je istorijski sasvim ispoštovan, a pošto o Jeleni Gatiluzio nema podataka posle njihove veridbe, izmaštala sam kako bi mogla da živi i opstane jedna mlada devojka pored čoveka tako kompleksnog karaktera i dostignuća – bio je jedan od najboljih vitezova Evrope, ratnik, državnik, diplomata, surov ponekad, ali i veliki pesnik.
Koliko su legenda i mit važni za ovaj roman i Vaše ostale romane?
U „Zmajevoj ženi“ se mit i legenda mešaju s tekstom u znatnoj meri. Jelena je sa ostrva gde je sahranjena Orfejeva glava i na kom je pesme pisala Sapfo, za despota Stefana se još za njegovog života pričalo da je sin kneginje Milice i Zmaja od Jastrepca. Takođe, on je bio prvi u viteškom Redu zmaja, tako da su se arhetipske storije savršeno uklopile u narativ.
Pisali ste o mnogim ženama (kraljici Dragi Obrenović, Jeleni Anžujskoj, Ketrin Džonson, Davorjanki Paunović i sada Jeleni Gatiluzio). Postoji li zajednička nit koja ih povezuje?
Odlično je što ste naveli ispravno prezime kraljice Drage – Obrenović. Ona je bila udata za srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, ali joj se nikako nije moglo oprostiti što je imala i prethodnog muža. Mašin je, nažalost, ostalo i do danas. Želim tu nepravdu da izbrišem baš zbog zajedničke niti koja je povezuje sa svim navedenim ženama o kojima sam pisala – sve su bile jake, hrabre, samosvesne i nisu se libile da budu ono što jesu. Ketrin Džonson je volela Teslu, i to mu davala do znanja. Jelena Anžujska je bila prva žena koja je sagradila svoju zadužbinu, manastir Gradac, i vladala je delom teritorije. Davorjanka Paunović je prosvećivala žene u selima oko Požarevca i spavala na travi tokom Drugog svetskog rata. Jelena Gatiluzio je donela sunce grčkog ostrva i piratsku italijansku krv u život despota Stefana Lazarevića i morala je da izdrži usud nemanja poroda.
Zašto ste se opredelili za pisanje istorijskih romana i kako se oni percipiraju u našoj književnoj stvarnosti, naročito kad ih piše žena?
Skoro svi najbolji romani u našoj književnosti su istorijski. Prošlost nikad ne prolazi, opstaje paralelno sa sadašnjošću, u istom trenutku, a ja volim da pišem o načinu na koji su svoj život proživeli oni na koje možemo da se ugledamo. Biografije mi daju uvid u nečiji zaokružen život i onda mogu da dodajem svoje uvide i emocije.
Nažalost, na istorijski roman se ovde i dalje gleda s nipodaštavanjem. Čak sam čula od jedne književnice da je neko iz žirija za Ninovu nagradu rekao da se istorijski romani neće uzimati u obzir. Ne znam koliko je to tačno, ali je vrlo verovatno, jer vidim kako neki krugovi daju sebi za pravo da odrede šta je kvalitetno, a šta ne. A istorijski roman je suština. Dodajmo tome da istorijski roman piše žena, a ta oblast je doskoro bila „rezervisana“ za muškarce, može se doći do mnogih zidova i predrasuda, što mogu lično da posvedočim. Ali čitaoci su jedino pravo merilo.
Spremate li nešto novo?
Da, očekujem u septembru novu knjigu u Laguni. Biće to roman u pričama o deset gradova Srbije, izabranih po jednom specifičnom ključu. Biće to spoj autofikcije, istorije i dogodovština. Ljubavno pismo našoj zemlji.
Često pišete i o Beogradu. Da li je ta tema već iscrpljena ili se još uvek o našem glavnom gradu može reći nešto novo?
Da, imam dve zbirke priča-eseja o Beogradu. Jedna se čak zove „Beograd je ljubav“, jer tako zaista osećam. Pišem i eseje o beogradskim ulicama u Politikinom Kulturnom dodatku i mislim da tema nije iscrpena jer uvek ima nečeg novog – osluškujem ulice i prenosim, između ostalog, i ono što se sada zbiva u njima.
Izvor: kurir.rs
Skoro svi najbolji romani u našoj književnosti su istorijski. Prošlost nikad ne prolazi, opstaje paralelno sa sadašnjošću, u istom trenutku, a ja volim da pišem o načinu na koji su svoj život proživeli oni na koje možemo da se ugledamo. Biografije mi daju uvid u nečiji zaokružen život i onda mogu da dodajem svoje uvide i emocije.
Nažalost, na istorijski roman se ovde i dalje gleda s nipodaštavanjem. Čak sam čula od jedne književnice da je neko iz žirija za Ninovu nagradu rekao da se istorijski romani neće uzimati u obzir. Ne znam koliko je to tačno, ali je vrlo verovatno, jer vidim kako neki krugovi daju sebi za pravo da odrede šta je kvalitetno, a šta ne. A istorijski roman je suština. Dodajmo tome da istorijski roman piše žena, a ta oblast je doskoro bila „rezervisana“ za muškarce, može se doći do mnogih zidova i predrasuda, što mogu lično da posvedočim. Ali čitaoci su jedino pravo merilo.
Spremate li nešto novo?
Da, očekujem u septembru novu knjigu u Laguni. Biće to roman u pričama o deset gradova Srbije, izabranih po jednom specifičnom ključu. Biće to spoj autofikcije, istorije i dogodovština. Ljubavno pismo našoj zemlji.
Često pišete i o Beogradu. Da li je ta tema već iscrpljena ili se još uvek o našem glavnom gradu može reći nešto novo?
Da, imam dve zbirke priča-eseja o Beogradu. Jedna se čak zove „Beograd je ljubav“, jer tako zaista osećam. Pišem i eseje o beogradskim ulicama u Politikinom Kulturnom dodatku i mislim da tema nije iscrpena jer uvek ima nečeg novog – osluškujem ulice i prenosim, između ostalog, i ono što se sada zbiva u njima.
Izvor: kurir.rs
Autor: Ana Atanasković
