„Američki tabloid“ – Džejms Elroj
Čitalac svoju dozu kriminalističke fikcije uvek konzumira ispred televizora. Ovog puta bira knjigu. Prelazi rukom preko čekinjaste brade što proizvodi zvuk poput pucketanja vatre koji se širi ostatkom stana. Čitalac kaže: „To je ’Američki tabloid’. Knjiga Džejmsa Elroja.“ Cinični čitalac kaže da je to samo nasilnija verzija Rejmonda Čendlera. Zainteresovani čitalac kaže da tu sigurno ima nešto više. Sruši se u fotelju u kojoj je pre nekoliko godina progutao roman „Američki psiho“. Otvara knjigu, posegne za čašicom burbona i kaže: „Impresioniraj me, Džimbo“.
Takav je život na Elrojevim stranicama. Oštar, povremeno nasilan i sa ciničnim osmehom. Još uvek smo u Americi, i dalje zaglavljeni između sumraka pedesetih i svitanja šezdesetih, ali ovoga puta smo na mnogo višem nivou. Roman „Američki tabloid“ detaljno opisuje živote muškaraca iz senke tokom Kenedijeve vladavine. Budući da su to uglavnom agenti, iznuđivači i pokvareni političari vođeni amoralnim primerom samog Dž. F. Kenedija, Elroj ima mnogo prostora da se pozabavi svojom glavnom preokupacijom – ljudskim slabostima. Da su izdavači tražili citat za zadnju koricu knjige, verovatno bi se odlučili za „teorija zavere na spidu“, što bi bilo nepravedno za knjigu čija jednostavnost može da zavara.
Junaci koji utiru sebi put kroz mrežu suprotstavljenih savezništava i interesa su antiheroji karakteristični za Elroja. Bojd, Litel i Bondurant priču počinju na jasno određenim pozicijama koje postepeno počinju da se utapaju jedna u drugu, dok se svi ne nađu na istoj strani. Nema distinkcije dobri/loši momci koja bi služila kao moralna smernica – samo tipovi u štraftastim, sintetičkim odelima koji odsedaju u skupim hotelskim apartmanima, i ostali. A ti ostali su određeni površnim, ali uglavnom pežorativnim komentarima o belim čarapama, lošem zadahu i jeftinim letnjim odelima. Nešto najbliže heroju što pronalazimo u „Američkom tabloidu“ jeste Bobi Kenedi, a onog trenutka kada ga Bojd opiše kao „malo, čestito pseće govno“, jasno vam je na čijoj je Elroj strani.
Kulminacija je neizbežna, jer su svi uvučeni u mrežu malih zavera koje zajedno grade najveću zaveru svih vremena – da Kenedijeva adminstracija naglo padne – ali Elroj vodi računa da sudbine njegovih zamišljenih likova ne budu razrešene do poslednje stranice. Lojalnost je promenljiva stvar, a menja se onoliko brzo koliko je potrebno Bojdu da se presvuče u elegantnije odelo, prelazeći iz FBI-ja u CIA, pa u mafiju, i nazad, u zavisnosti od toga koja je od ovih suprotstavljenih strana trenutno moćnija. Zvuči kao ludačka teorija Olivera Stouna, ali nije. Minimalistički stil kojim je autor pisao dijaloge doprinosi zapletu, i za razliku od filma „DŽ. F. K.“ radnju knjige „Američki tabloid“ možete da pratite bez papira, olovke i sekundarne literature.
Kada pred sobom imate ovako stilizovanu prozu, dođete u iskušenje da slične presedane potražite i na drugim mestima. Možemo da izvučemo paralelu sa neobaveznim nasiljem kod Breta Istona Elisa, ili stilizovanim minimalizmom Rejmonda Čendlera, ali sirova snaga Litela, Bonduranta i Bojda ne može da bude niko drugi do Elroj. A najveće postignuće je to što je uspeo da dočara taj preovlađujući osećaj korumpiranosti na svim društvenim nivoima. Izaziva vrtoglavicu osećaj da ste prepušteni slučaju u svetu u kojem je sve nemilosrdno i van ravnoteže. Knjiga ima isti senzibilitet kao poslednja scena iz romana „Američki psiho“ u kojoj Ronald Regan izgovara banalnosti inspirisan frazom „ovo nije izlaz“ – u ovom slučaju, banalnost se odnosi na Kenedijev program „Nova granica“.
Budući da je pisan jednostavnom, agresivnom prozom, sa pasusima koji nisu duži od desetak redova, nije teško odbaciti „Američki tabloid“ sa podrugljivim osmehom kao lako štivo, ali jednom kada knjigu pročitate do kraja shvatićete da uopšte nije tako. Jer, do trenutka kada se završava Kenedijevih 1000 dana na mestu predsednika, vi ste zavedeni. Uvereni ste da čitate neku finu, jednostavnu, šund kriminalistički fikciju dok zapravo čitate vrlo pažljivo sročen prikaz najsloženijeg i najznačajnijeg perioda u američkoj istoriji.
Autor: Ričard Pendlton
Izvor: spikemagazine.com
Prevod: Maja Horvat
Takav je život na Elrojevim stranicama. Oštar, povremeno nasilan i sa ciničnim osmehom. Još uvek smo u Americi, i dalje zaglavljeni između sumraka pedesetih i svitanja šezdesetih, ali ovoga puta smo na mnogo višem nivou. Roman „Američki tabloid“ detaljno opisuje živote muškaraca iz senke tokom Kenedijeve vladavine. Budući da su to uglavnom agenti, iznuđivači i pokvareni političari vođeni amoralnim primerom samog Dž. F. Kenedija, Elroj ima mnogo prostora da se pozabavi svojom glavnom preokupacijom – ljudskim slabostima. Da su izdavači tražili citat za zadnju koricu knjige, verovatno bi se odlučili za „teorija zavere na spidu“, što bi bilo nepravedno za knjigu čija jednostavnost može da zavara.
Junaci koji utiru sebi put kroz mrežu suprotstavljenih savezništava i interesa su antiheroji karakteristični za Elroja. Bojd, Litel i Bondurant priču počinju na jasno određenim pozicijama koje postepeno počinju da se utapaju jedna u drugu, dok se svi ne nađu na istoj strani. Nema distinkcije dobri/loši momci koja bi služila kao moralna smernica – samo tipovi u štraftastim, sintetičkim odelima koji odsedaju u skupim hotelskim apartmanima, i ostali. A ti ostali su određeni površnim, ali uglavnom pežorativnim komentarima o belim čarapama, lošem zadahu i jeftinim letnjim odelima. Nešto najbliže heroju što pronalazimo u „Američkom tabloidu“ jeste Bobi Kenedi, a onog trenutka kada ga Bojd opiše kao „malo, čestito pseće govno“, jasno vam je na čijoj je Elroj strani.
Kulminacija je neizbežna, jer su svi uvučeni u mrežu malih zavera koje zajedno grade najveću zaveru svih vremena – da Kenedijeva adminstracija naglo padne – ali Elroj vodi računa da sudbine njegovih zamišljenih likova ne budu razrešene do poslednje stranice. Lojalnost je promenljiva stvar, a menja se onoliko brzo koliko je potrebno Bojdu da se presvuče u elegantnije odelo, prelazeći iz FBI-ja u CIA, pa u mafiju, i nazad, u zavisnosti od toga koja je od ovih suprotstavljenih strana trenutno moćnija. Zvuči kao ludačka teorija Olivera Stouna, ali nije. Minimalistički stil kojim je autor pisao dijaloge doprinosi zapletu, i za razliku od filma „DŽ. F. K.“ radnju knjige „Američki tabloid“ možete da pratite bez papira, olovke i sekundarne literature.
Kada pred sobom imate ovako stilizovanu prozu, dođete u iskušenje da slične presedane potražite i na drugim mestima. Možemo da izvučemo paralelu sa neobaveznim nasiljem kod Breta Istona Elisa, ili stilizovanim minimalizmom Rejmonda Čendlera, ali sirova snaga Litela, Bonduranta i Bojda ne može da bude niko drugi do Elroj. A najveće postignuće je to što je uspeo da dočara taj preovlađujući osećaj korumpiranosti na svim društvenim nivoima. Izaziva vrtoglavicu osećaj da ste prepušteni slučaju u svetu u kojem je sve nemilosrdno i van ravnoteže. Knjiga ima isti senzibilitet kao poslednja scena iz romana „Američki psiho“ u kojoj Ronald Regan izgovara banalnosti inspirisan frazom „ovo nije izlaz“ – u ovom slučaju, banalnost se odnosi na Kenedijev program „Nova granica“.
Budući da je pisan jednostavnom, agresivnom prozom, sa pasusima koji nisu duži od desetak redova, nije teško odbaciti „Američki tabloid“ sa podrugljivim osmehom kao lako štivo, ali jednom kada knjigu pročitate do kraja shvatićete da uopšte nije tako. Jer, do trenutka kada se završava Kenedijevih 1000 dana na mestu predsednika, vi ste zavedeni. Uvereni ste da čitate neku finu, jednostavnu, šund kriminalistički fikciju dok zapravo čitate vrlo pažljivo sročen prikaz najsloženijeg i najznačajnijeg perioda u američkoj istoriji.
Autor: Ričard Pendlton
Izvor: spikemagazine.com
Prevod: Maja Horvat
