Intervju sa Aleksandrom Ilićem, autorom romana „PR“

Kako je Vama internet promenio život? U stvari možda i nije, obzirom na to da pripadate generaciji koja ja odrasla pred kompjuterskim monitorom...

Rođen sam u analognom svetu. U njemu sam i odrastao. Na internet sam se otisnuo krajem dvadesetog veka: i dalje ga istražujem. Ne pripadam generaciji koja prema oflajn svetu nema nikakav odnos. Isto tako, ne mogu da kažem ni da mi taj diskonektovani svet nedostaje. Saživeo sam se sa internetom.

Možete li provesti dan bez interneta? I kako bi to izgledalo?

Mogu, iako smatram da je oflajn čist hir. Izloženost internetu pre svega jeste izloženost informacijama. U pogledu društvnih mreža one su uglavnom nebitne i na dugi rok opterećujuće. U tom smislu, odlaske ili potonuća u oflajn doživljavam kao nužan luksuz: kao neku vrstu turizma lišenog avantura. Ukratko: nekad su ljudi odlazili u banje, kupali se u sumporu i mazali blatom – danas odlazimo u oflajn i nerviramo se ako nema vajerlesa. Internet je pobedio. Trebaju nam digitalne banje.

Kako primate status „novi enfant terrible“ srpske književnosti, koji vam je namenila kritika?

Ne uzbuđujem se zbog književne kritike. Čak i kad je pozitivna.

„PR“ je najavljen kao roman koji istražuje granice ljubavi i beskonačnost interneta. Nije li bilo obratno pre globalne mreže? Nije li ljubav bila beskonačna a komunikacija ograničena? I koja je kombinacija bolja?

Pre interneta svet je bio veći, sa internetom je beskonačniji. Veći, jer je sve bilo nedostupnije i beskonačniji jer je postao nepregledan u svojoj punoj dostupnosti. Predstava ljubavi kao nečeg beskonačnog čini mi se kao nepotrebna idealizacija. Internet nije promenio ljubav. Ljubav je uglavnom smrtna, ljudi se odljubljuju, raskidaju i razvode, ponovo zaljubljuju... Digitalnost i internet su kako konstututivni element savremenog sveta tako i njegovo proširenje u komunikacijskom sektoru. Svet u kojem danas živimo razlikuje se od svog prethodnika, ne u trivijalnom smislu koji se može detektovati na pukom proticanju vremena. Promena je suštinska. Kao što smo nekad iz kamenog prešli u bronzano doba tako i sada ulazimo u novu epohu – digitalno doba. Svet je proširen, veći je za Internet. Glavna odlika tog novog područja je komunikacija. Zato sam se u romanu bavio PR-om, kao veštinom koja je najbolje ovladala tim novim govornim područjem. Pored toga, komunikacija je uslov jednog od bazičnih osećanja – ljubavi – a pojavom interneta i društvenih mreža stvoren je čitav niz novih tunela kako za razmenu emocija i ljubavne (ne)uspehe tako i za izgradnju raznih emotivnih i ljubavnih formacija. Kada sam ta dva aspekta komunikacije ukrstio dobio sam zaplet: ljubavni trougao u PR agenciji.

Mudro ste povezali najkarakterističnije oznake modernog vremena – PR kao osnovni modus vivendi i  internet kao način življenja. Dobivši sve to – šta smo izgubili?

Internet je promenio način na koji komuniciramo ali ne i ono što osećamo. Stvorio je novo područje za dijalog a samim tim i za ljubav. Nekad smo za upoznavanje, održavanje veza i razmene nežnosti koristili telegrame, pisma, fiksne telefone, čestitke... Danas nam za to služe mejlovi, Facebook ili Viber. Lajkovi, menšni, šerovi i tvitovi jesu put do inboksa, inboks do izlaska a izlazak do ljubavi. Izlazak često izostane. Kad nekom nešto lajkujete time ste tu osobu učinili srećnijom – lajkovi su dopaminske injekcije. Tu činjenicu ljudi današnjice često koriste za udvaranje: umesto ruža poklanjaju lajkove. Verovatno da se jednim šerom gotovo mogu kompenzovati trošak i efekat čitavog buketa. A i nema bojazni da romantika sklizne u patetiku. Nastojao sam da prikažem ljude koji bez nostalgije za oflajn običajima potpuno uživaju u savremenim vidovima komunikacije. Oni su ljudi novog doba. Ne raduju se samo lajku već pomoću interneta pronalaze i ljubav.

Autor: Jasna Frangovska
Izvor: Tea Moderna, Makedonija