Gledajući top-liste domaćih i svetskih knjižara već duže vreme se ne uočava gotovo ništa sadržinski novo. Dominiraju autobiografije i biografije poznatih ličnosti, trileri, laki ljubavni ili istorijski romani kao i razna štiva iz oblasti popularne psihologije.

Potrebu za novim najbolje ilustruje činjenica da je roman „PR“ Aleksandra Ilića, u izdanju Lagune, za manje od mesec dana doživeo već dva izdanja. Čini se da je time, barem domaća književnost, dobila potrebnu injekciju kako same stvarnosti tako i neorealističke proze, i u to u svom najdigitalnijem obliku.

Dobar deo romana smestili ste na internet?

- Odgovor na to pitanje treba tražiti u poetičkom kursu romana. „PR“ je realistički narativ a vremenska koordinata mu je sadašnjost. Kao što smo nekad iz kamenog doba prešli u bronzano tako danas ulazimo u digitalnu eru u kojoj internet i novi načini komunikacije koje je internet omogućio jesu osnova sveta. Društvene mreže, lajkovi, šerovi ili emotivni nesporazumi nastali u inboksima deo su inventara digitalnog doba, a s obzirom na realističku orijentaciju „PR“, istovremeno čine i sam ambijent romana.

Pominjete komunikaciju. Da li ste se zbog toga u romanu bavili i odnosima s javnošću?

- Svet u kojem danas živimo razlikuje se od svog prethodnika, ali ne u trivijalnom smislu koji se može detektovati na pukom proticanju vremena. Promena je suštinska. Ušli smo u novu epohu. Svet je proširen, veći je za internet, a glavna odlika tog novog područja je komunikacija. Zato sam se u romanu bavio piarom, kao veštinom koja je, po mom mišljenu, najbolje ovladala tim novim govornim područjem. Pored toga, komunikacija je uslov jednog od bazičnih osećanja - ljubavi - a pojavom interneta i društvenih mreža stvoren je čitav niz novih tunela za razmenu emocija kao i za ljubavne (ne)uspehe. Kad sam ta dva aspekta komunikacije ukrstio, dobio sam zaplet: ljubavni trougao u PR agenciji.

Da li je način na koji danas dolazimo do ljubavi promenio i samu ljubav?

- Internet je promenio način na koji komuniciramo ali ne i ono što osećamo. Zahvaljujući pre svega društvenim mrežama stvoreno je novo područje za dijalog a samim tim i za ljubav. To se pre svega vidi u sve većem postotku brakova sklopljenih zahvaljujući internetu. Nekad smo za upoznavanje, održavanje veza i razmene nežnosti, koristili telegrame, pisma, fiksne telefone, čestitke... Danas nam za to služe mejlovi, Facebook ili Viber. Glavni junak romana „PR“ je čovek koji je potpuno uronjen u savremene vidove komunikacije i može se reći da u njima uživa. I ostali likovi su ljudi novog doba. Ne raduju se samo lajku već pomoću interneta pronalaze i ljubav.

Ta ljubav često je sputana viškom radnog vremena?

- Upravo taj problem, tj. preplitanje radnog i slobodnog vremena, i jeste jedan od motivacionih pokretača romana. U odnosu ta dva vremena vidimo koliko se bahato, korporativni ili možda tačnije rečeno feudalni duh preliva u slobodno vreme i koliko stvari iz privatnog života nemaju šta da traže na radnom mestu. U tom pozivu na profesionalnost prva žrtva je ljudskost. Ipak, i u tom dehumanizovanom, korporativnom okruženju nekako dolazi do razmene osećanja. Smeštajući ljubavni trougao upravo u takav ambijent želeo sam da istražim gde prestaje radna obaveza a počinje ona prema partneru. To je takođe i još jedan odgovor na pitanje zašto sam se u romanu bavio piarom. To je jedan od retkih ako ne i jedini posao u kojem ste obavezni da budete dostupni dvadeset četiri sata dnevno. U suprotnom loše radite. U tom smislu, privatni život je na drugom mestu.

U romanu pišete o invaziji društvenih mreža i medija, njihovom uticaju i značaju. Da li predviđate kraj privatnosti?

- Privatnost je osnovno ljudsko pravo i ona na internetu više gotovo da ne postoji. Pre Snoudena, priče o globalnom nadziranju spadale su u domen teorija zavere a sada su slika porobljenog interneta. Snoudenova misija razotkriva čitav sistem globalnog nadzora i ukazuje u kojoj meri je zapravo narušena onlajn privatnost svih nas. Imajući u vidu jedan od tematskih okvira romana „PR“ - internet i društvene mreže - Snoudenova pozicija mi je veoma bliska i u tom smislu anonimnost glavnog junaka može se posmatrati kao potraga za izgubljenom privatnošću. Istovremeno to se može čitati i kao potraga za zlatnim dobom interneta.

Glavni junak vašeg romana odlazi i na Deep Web a iskustva sa tih poseta deluju skoro nestvarno. Koliko je Deep Web stvaran i šta zapravo jeste?

- Potpuno je stvaran. Deep Web je neindeksirani deo interneta, tj. deo interneta do kojeg se ne može dospeti pomoću Googla ili nekog drugog pretraživača. Može se reći i da je to deo interneta na koji Google ne zalazi. Sam Deep Web najpoznatiji je po raznim bizarnim sajtovima koje tamo možete naći. Jedan od poznatijih je Silk Road - najveća onlajn prodavnica narkotika. Pored toga postoje i sajtovi na kojima je moguće angažovati plaćene ubice, hakere, kupiti razne vrste oružja, trgovati ljudima, kupiti hakovane kreditne kartice sa neograničenim minusom... Postoji sajt na kojem možete da unajmite profesionalnog lopova da za vas ukrade bilo šta. Najintrigantnija stvar vezana za Deep Web jeste njegova veličina. Procene se kreću od toga da on čini 95 odsto interneta do toga da je više od 5.000 puta veći od površinskog veba.

Roman „PR“ svrstavaju u digitalni realizam. Šta je tačno digitalni realizam?

- Digitalni realizam je poetička odrednica kojom su obuhvaćeni oni narativi koji digitalnost, i internet, tretiraju kako kao konstitutivni element savremenog sveta tako i kao njegovo proširenje u komunikacijskom sektoru. Roman „PR“ i zbirka priča „Beograđanke“ Igora Marojovića zasad su jedine dve knjige na srpskom jeziku koje se mogu svrstati u ovaj pravac. Od inostranih autora, u digitalni realizam mogu se uvrstiti pojedini romani Viktora Peljevina, Mišela Uelbeka, Daglasa Koplanda ili Tomasa Pinčona.

Autor: Domagoj Petrović
Izvor: Danas