Ako mislite da je Bridžet Džouns postala nebitna, vi zaboravljate šta ona predstavlja
Za mnoge stvari nisam stručnjak, ali kada je u pitanju život ove junakinje njega poznajem do detalja. Bridžet, koju je Helen Filding stvorila 1995, a onda od prve knjige napravila i seriju drugih, označila je trenutak kada je Britankama, a bogami i svim ženama u sličnoj situaciji širom sveta, ponuđen lik sa kojim istinski mogu da se poistovete.
Lik Bridžet je relevantan čak i danas. Teme koje one knjige obrađuju, nesigurnosti kroz koje junakinja plovi u romanima „Dnevnik Bridžet Džouns“, „Na ivici razuma“ i „Luda za njim“ su sve stvari koje su obeležile i sve nas: problemi u karijeri i vezi (ili „Da li je razumno da spavam sa mojim šefom koji stalno flertuje?“), finansijske nevolje, opijanje u sredu veče...
Iako su u centru romana i filmova uvek njene ljubavne veze, ono što najviše upada u oči kod Bridžet je način na koji se kod nje stvara „urbana porodica“. Dok muškarci dolaze i odlaze, ili bivaju ubijeni ‒ dotle su Bridžetini prijatelji i njihovi užasni saveti konstanta.
Za sve nas koji smo u dvadesetim i tridesetim, ovo je još važnije sada kada je gotovo nemoguće kupiti nekretninu, i kada je vreme finansijski još nestabilnije, a mi moramo, kao po pravilu da odlazimo iz naših rodnih mesta u potrazi za poslom. Problemi sa kojima se Bridžet susreće devedesetih, u sadašnjem dobu su još naglašeniji. Započeti vezu je još komplikovanije uz onlajn aplikacije za upoznavanje. U škripcu smo usled visokih stanarina i plata koje stagniraju. I sve više ljudi pati od depresije, anaksioznosti i usamljenosti. Kada Bridžet pijana peva „All By Myself“, u tome nema ničeg odvažnog niti naprednog, ali taj osećaj je jači nego ikada kod nove generacije dvadesetogodišnjakinja i tridesetogodišnjakinja.
Kako mnogi njeni problemi imaju porodičan karakter, u trenucima potrebe, ona se povlači u svoju porodicu, ali ne u svoj porodični dom, već u svoju „londonsku porodicu“. Za mnoge koji sada žive u Londonu (ili nekoj drugoj svetskoj prestonici) njihove porodice su predaleko da bi mogle da im pruže pravu pomoć. Zato je „urbana porodica“ postala još važnija. Zbog toga je „Dnevnik Bridžet Džouns“ ispred svoga vremena.
Ovaj nastanak urbane porodice je važan aspekt za razumevanje ženskog drugarstva. Svaka žena koja živi u velikom gradu i koja ovo čita može prepoznati tu grupu podrške koju čine prijateljice ili prijatelji koji im pomažu da prođu kroz iskušenja sa kojima se suočavaju.
Suštinski nam je važna podrška onih koji prolaze kroz slična iskustva i mogu nam dati savet, ili flašu vina. Porodica koju čine prijatelji je jeftinija i dostupnija od terapije. Snažna prijateljstva u grubim urbanim sredinama je ono što nam omogućuje da idemo dalje kroz život.
Bridžetin odnos sa Danijelom Kliverom je još uvek, nažalost, tačan prikaz seksizma. Setite se gospodina „Sisoja“ Ficherberta. Mlade žene odustaju jer ih zavode njihovi, obično mnogo stariji, šefovi, da bi zatim bile odbačene čim se pojavi sledeća koja uđe u lift. To je „stakleni“ plafon o koji udaraju, tokom karijere, a koji pogoršava politika seksualnosti.
Za mnoge je utešno gledati Bridžetine neprestane borbe sa viškom kilograma i pokušajima da ostavi pušenje. To je potraga za srećom koja se nikada ne nalazi. Helen Filding nam pokazuje da možemo težiti tome da budemo najmršavije, ili najzdravije, ili pak one koje se uklapaju u ultra šik okruženje, ali to je prokleto teško i možda je, jednostavno bolje da prihvatimo sebe onakve kakve smo. Za sve nas je tako utešno kada Darsi kaže Bridžet da je „savršena upravo takva kakva je“. Naše društvo zahteva savršenu obarzovanost, savršenu karijeru i perfektan izgled. Helen Filding nam, kroz svoje pisanje, pokazuje da su ova očekivanja nedostižna i da možemo biti srećni i ako ne dostignemo ove nemoguće ciljeve.
Lik Bridžet Džouns je spektakularan jer je Helen Filding za mnoge čitateljke stvorila nekoga koga doživljavaju kao najbolju prijateljicu. Nijedna žena nije istinski sama ako kraj uzglavlja ima „Dnevnik Bridžet Džouns“. Oni kojima se ne dopada njen poslednji film zaboravili su šta ona predstavlja.
Autor: Ana Rods
Izvor: independent.co.uk
Lik Bridžet je relevantan čak i danas. Teme koje one knjige obrađuju, nesigurnosti kroz koje junakinja plovi u romanima „Dnevnik Bridžet Džouns“, „Na ivici razuma“ i „Luda za njim“ su sve stvari koje su obeležile i sve nas: problemi u karijeri i vezi (ili „Da li je razumno da spavam sa mojim šefom koji stalno flertuje?“), finansijske nevolje, opijanje u sredu veče...
Iako su u centru romana i filmova uvek njene ljubavne veze, ono što najviše upada u oči kod Bridžet je način na koji se kod nje stvara „urbana porodica“. Dok muškarci dolaze i odlaze, ili bivaju ubijeni ‒ dotle su Bridžetini prijatelji i njihovi užasni saveti konstanta.
Za sve nas koji smo u dvadesetim i tridesetim, ovo je još važnije sada kada je gotovo nemoguće kupiti nekretninu, i kada je vreme finansijski još nestabilnije, a mi moramo, kao po pravilu da odlazimo iz naših rodnih mesta u potrazi za poslom. Problemi sa kojima se Bridžet susreće devedesetih, u sadašnjem dobu su još naglašeniji. Započeti vezu je još komplikovanije uz onlajn aplikacije za upoznavanje. U škripcu smo usled visokih stanarina i plata koje stagniraju. I sve više ljudi pati od depresije, anaksioznosti i usamljenosti. Kada Bridžet pijana peva „All By Myself“, u tome nema ničeg odvažnog niti naprednog, ali taj osećaj je jači nego ikada kod nove generacije dvadesetogodišnjakinja i tridesetogodišnjakinja.
Kako mnogi njeni problemi imaju porodičan karakter, u trenucima potrebe, ona se povlači u svoju porodicu, ali ne u svoj porodični dom, već u svoju „londonsku porodicu“. Za mnoge koji sada žive u Londonu (ili nekoj drugoj svetskoj prestonici) njihove porodice su predaleko da bi mogle da im pruže pravu pomoć. Zato je „urbana porodica“ postala još važnija. Zbog toga je „Dnevnik Bridžet Džouns“ ispred svoga vremena.
Ovaj nastanak urbane porodice je važan aspekt za razumevanje ženskog drugarstva. Svaka žena koja živi u velikom gradu i koja ovo čita može prepoznati tu grupu podrške koju čine prijateljice ili prijatelji koji im pomažu da prođu kroz iskušenja sa kojima se suočavaju.
Suštinski nam je važna podrška onih koji prolaze kroz slična iskustva i mogu nam dati savet, ili flašu vina. Porodica koju čine prijatelji je jeftinija i dostupnija od terapije. Snažna prijateljstva u grubim urbanim sredinama je ono što nam omogućuje da idemo dalje kroz život.
Bridžetin odnos sa Danijelom Kliverom je još uvek, nažalost, tačan prikaz seksizma. Setite se gospodina „Sisoja“ Ficherberta. Mlade žene odustaju jer ih zavode njihovi, obično mnogo stariji, šefovi, da bi zatim bile odbačene čim se pojavi sledeća koja uđe u lift. To je „stakleni“ plafon o koji udaraju, tokom karijere, a koji pogoršava politika seksualnosti.
Za mnoge je utešno gledati Bridžetine neprestane borbe sa viškom kilograma i pokušajima da ostavi pušenje. To je potraga za srećom koja se nikada ne nalazi. Helen Filding nam pokazuje da možemo težiti tome da budemo najmršavije, ili najzdravije, ili pak one koje se uklapaju u ultra šik okruženje, ali to je prokleto teško i možda je, jednostavno bolje da prihvatimo sebe onakve kakve smo. Za sve nas je tako utešno kada Darsi kaže Bridžet da je „savršena upravo takva kakva je“. Naše društvo zahteva savršenu obarzovanost, savršenu karijeru i perfektan izgled. Helen Filding nam, kroz svoje pisanje, pokazuje da su ova očekivanja nedostižna i da možemo biti srećni i ako ne dostignemo ove nemoguće ciljeve.
Lik Bridžet Džouns je spektakularan jer je Helen Filding za mnoge čitateljke stvorila nekoga koga doživljavaju kao najbolju prijateljicu. Nijedna žena nije istinski sama ako kraj uzglavlja ima „Dnevnik Bridžet Džouns“. Oni kojima se ne dopada njen poslednji film zaboravili su šta ona predstavlja.
Autor: Ana Rods
Izvor: independent.co.uk
Autor: Helen Filding
