3 pitanja za… Mirka Demića
Povod: Knjiga „Ruža pod ledom“, pedeset priča uokvirenih legendom o početku porodičnog „Postanja“, i posvećenih životu autorovih sunarodnika iz Hrvatske.
Kako je nastajala knjiga „Ruža pod ledom“? Odakle je potekla ideja?
Neposredni povod za pisanje ove knjige bila je smrt majke. Njen odlazak sam pokušao da ublažim sećanjima na detinjstvo i vreme kada sam bio u njenoj neposrednoj blizini.
Pri sklapanju knjige koristio sam neke delove mojih prvih i neretko neuspelih književnih pokušaja. Oni su u novom osvetljenju zadobijali nove tonove i ispunjavali brojne praznine u sećanju. Neumitnosti majčinog odlaska suprotstavio sam se jedinim sredstvom koje književnost ima na raspolaganju – poetskim viđenjem detinjstva.
Kako su u Vašem romanu isprepletani java i san, odnosno kakav teret prošlosti nose Vaši junaci?
Ispočetka sam oživljavao dotad zatomljene slike iz godina odrastanja, a sa njima i događaje i bića koji su ga obeležili. Nisam slutio da je, uporedo sa mnom, i detinjstvo sazrevalo, dobijajući nove boje i u potonje okolnosti – izgon iz zavičaja sredinom devedesetih i seta koja je nastupila potom nudeći nova značenja. Jedna od opsesivnih tema u tim godinama neizostavno je bio i teret porekla, utvare ličnih i kolektivnih strahova, kao i lepi i ružni prizori odrastanja na selu.
Postupcima oneobičavanja „olakšavana“ su dešavanja vezana za izgon stanovništva sredinom devedesetih, da bi dodatnu notu dala serija zemljotresa koja je zadesila to područje. Tako je ispalo da sam „vaskrsavanjem“ detinjstva istovremeno oživljavao vreme, predele i ljude koji žive još samo u sećanju. Boju i setu detinjstva prepustio sam varljivoj memoriji, snazi imaginacije i moći poetskog.
Šta je poruka romana?
Iako sam skeptičan spram poruka u romanima, verujem da svako od nas, u meri svog dara, treba da zagrebe u svoje „rane jade“ i time olakša one koji dolaze posle njih. Svako detinjstvo je neiscrpan izvor topline i potvrda vere da se tragovi lepote nalaze posvuda. Na nama je da se pomoću njih suprotstavimo bolu i ružnoći koji prete da nas potope.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28
Neposredni povod za pisanje ove knjige bila je smrt majke. Njen odlazak sam pokušao da ublažim sećanjima na detinjstvo i vreme kada sam bio u njenoj neposrednoj blizini.
Pri sklapanju knjige koristio sam neke delove mojih prvih i neretko neuspelih književnih pokušaja. Oni su u novom osvetljenju zadobijali nove tonove i ispunjavali brojne praznine u sećanju. Neumitnosti majčinog odlaska suprotstavio sam se jedinim sredstvom koje književnost ima na raspolaganju – poetskim viđenjem detinjstva.
Kako su u Vašem romanu isprepletani java i san, odnosno kakav teret prošlosti nose Vaši junaci?
Ispočetka sam oživljavao dotad zatomljene slike iz godina odrastanja, a sa njima i događaje i bića koji su ga obeležili. Nisam slutio da je, uporedo sa mnom, i detinjstvo sazrevalo, dobijajući nove boje i u potonje okolnosti – izgon iz zavičaja sredinom devedesetih i seta koja je nastupila potom nudeći nova značenja. Jedna od opsesivnih tema u tim godinama neizostavno je bio i teret porekla, utvare ličnih i kolektivnih strahova, kao i lepi i ružni prizori odrastanja na selu.
Postupcima oneobičavanja „olakšavana“ su dešavanja vezana za izgon stanovništva sredinom devedesetih, da bi dodatnu notu dala serija zemljotresa koja je zadesila to područje. Tako je ispalo da sam „vaskrsavanjem“ detinjstva istovremeno oživljavao vreme, predele i ljude koji žive još samo u sećanju. Boju i setu detinjstva prepustio sam varljivoj memoriji, snazi imaginacije i moći poetskog.
Šta je poruka romana?
Iako sam skeptičan spram poruka u romanima, verujem da svako od nas, u meri svog dara, treba da zagrebe u svoje „rane jade“ i time olakša one koji dolaze posle njih. Svako detinjstvo je neiscrpan izvor topline i potvrda vere da se tragovi lepote nalaze posvuda. Na nama je da se pomoću njih suprotstavimo bolu i ružnoći koji prete da nas potope.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28
Autor: Mirko Demić
