10 pitanja za Kerolajn Kepnes, autorku romana „Ti“
Pred kraj prošle godine naišla sam na knjigu koja mi je postala jedna od omiljenih te godine – „Ti“ autorke Kerolajn Kepnes. Progutala sam je, neumorno o njoj pričala i tvitovala. Iako nisam jedna od onih koje kontaktiraju izdavače i traže kontakt sa piscima, jednostavno sam to morala da uradim kada sam čula da se Džo Goldberg vraća u nastavku „Hidden bodies“ („Skrivena tela“).
Nepotrebno je reći da sam bila jako uzbuđena kada mi je ponuđeno da uradim intervju. Pred vama je 10 pitanja i odgovora Kerolajn Kepnes koje treba da pročitate, a zatim da uzmete „Ti“ i izgubite se na nekoliko dana.
Džo Goldberg budi jake emocije u čitaocima: žele da ga mrze, ali istovremeno u njemu postoji nešto očaravajuće. Da li ste planirali da napišete tako moralno komplikovanog lika ili se to razvilo tokom pisanja?
Volim unutrašnji konflikt, tako da mi je bilo veoma važno da ga prikažem, da mi pozli pri razmišljanju da li je on dobar momak ili ne. Postaviti takvo pitanje deluje skoro kao bogohuljenje s obzirom na to što taj lik radi: ubija. Ali istovremeno je veoma emotivan, ume da ceni stvari. Princ. „Hana i njene sestre“. On žudi za ljubavlju. Želi da ga razumeju i prihvate. Nije izašao u svet kako bi nasumično dizao ljude u vazduh. Sve što radi je, u njegovim mislima, delo ljubavi. Pošteđuje ljude. Zaista veruje u to. Dok sam pisala, dopadala mi se sva ta zbrka oko njega. Ponekad mi je delovao kao dobar momak ‒ jadni Džo koji ima posla sa svim tim snobovima. A onda bi mi delovao kao loš lik, šta to dođavola radi, zašto jednostavno ne odraste i ostavi se svega? Možda je upravo on najveći snob od svih njih. Tako da ono čemu se nadate dok pišete je da će neko imati isti konflikt dok bude čitao. Zato je pravo uzbuđenje slušati podeljena mišljenja ljudi o njegovom liku. Takođe, volim i njegove oprečne poglede u odnosu na očekivanja. Kada sam počela sa pisanjem, znala sam da će biti o očekivanjima, prihvatavanju i potrebi da bude zagrljen i dopadne se drugima. Potrebe koja nam je svima poznata, ali sad znate šta se dogodi kada Džoove potrebe nisu zadovoljene...
Primetila sam da Džoa porede sa Deksterom Morganom – da li se slažete sa time? Jeste li i sami obožavateljka serije „Dekster“?
Najbolji način da odgovorim na to pitanje je da vas uputim na klip u kome Debra peva „Make me lose control“ u seriji. Videla sam ovo nakon što sam napisala knjigu i oduševila se, bila sam presrećna. Sada kada sam upoznata sa serijom i knjigama, vidim sličnosti. Očigledno, u oba ova sveta, ljudi govore o Eriku Karmenu. I Majklu Si Holu, on je eksplozivan. I sva ta samopravednost i zabava, mapa njegovog uma, njegove racionalizacije, taj osmeh.
Proganjanje, opsesija, zavere: Vaši romani su najgora noćna mora svih žena – odakle je potekla inspiracija za „Ti“ i „Skrivena tela“?
Džo je, na mnogo načina, čovek mojih snova – prisutan i pametan, osećajan, strastven kada su u pitanju knjige i ljudi. Pretpostavljam da je sve to bilo na neki način mazohističko oživljavanje mašte. Izgradi ovog savršenog čoveka i prokuni ga smrtonosnom manom. Čovek tvojih snova te ubije. Uf!
Što se tiče inspiracije, provela sam mnogo vremena u bolnicama dok se moj otac borio sa rakom. Posmatrala sam ljude, na koji način primaju dobre ili loše vesti. Emocije bi me preplavile, bila sam previše stimulisana, u paklu, a zatim bih proveravala promene statusa na Fejsbuku. Kada se setim svega toga, deluje mi da sam želela da stvorim lika s gotovo životinjskim pogledom na svet. Džo zaista ume da odvoji telo od duha. On veruje u to da je nekim dušama bolje bez tela. Kao da ti ljudi funkcionišu negde drugo. Sve to me teši na neki uvrnut način.
Da li ste od početka znali da ćete napisati i nastavak? Imate li plan i za treći deo? Znam da čitaoci (među njima i ja) ne mogu da se zasite Džoa!
O, da, imam. Već znam prvu rečenicu i u kom pravcu želim da roman ide. Kada sam pisala prvi, neprestano sam mislila o tome kako želim da ih napišem deset. Deset miliona! To je prava eksplozija, stvaranje ovog puta, uvek me je iznenađivalo i izazivalo učešće u tom procesu praćenja emocija, glasa. To je duboko u njegovoj glavi, a i dopada mi se da budem tamo. I želim da se vratim.
Često se u knjigama pozivate na Stivena Kinga – jeste li njegova obožavateljka?
Momak po imenu Bil tražio je da pišem o tome kako je to kada Stiven King kaže lepe stvari o vašoj knjizi. I dok sam posmatrala tu listu, pomislila sam kako to da nisam spomenula „Isijavanje“, „The Girl Who Loved Tom Gordon“ i „On Writing“ i ne znam koju pre da izdvojim od kratkih priča i novela i – shvatate već. Veliki sam fan. Postoji ozbiljna dubina u njegovim delima. Deluje na mnogo nivoa. To je ono što me uvek oduševljava. Kao pisac uspeva da ne osuđuje i uvek vam da temu za razmišljanje. Uz to, naravno, uspe da vas smrtno uplaši, nasmeje, zamisli, ma ne mogu da ispevam dovoljno pohvala na njegov račun.
Koliko ste bili zapanjeni kada je tvitovao o Vašoj knjizi? Ja bih se onesvestila, sigurno.
Baš kao što ste rekli. Obuzela me je groznica, bila sam u tržnom centru tražeći poklon za svoje sestriće. Rođaka Džuli mi je poslala poruku i pitala: „Jesi videla?“ I tek tada sam videla. Bacila sam novčanik i istrčala iz prodavnice. Vratila sam se kasnije zbog kreditnih kartica i rekla im da sam se uzbudila jer je Stiven King tvitovao o mojoj knjizi. Gledali su me kao da sam luda. Ne krivim ih. Zvuči kao laž, zar ne?
Koja je poslednja knjiga koju ste čitali i niste mogli da se odvojite od nje? Knjiga koja Vas je uplašila koliko su „Ti“ i „Skrivena tela“ uplašile Vaše čitaoce?
„Patrimony“ Filipa Rota. Ima li ičeg strašnijeg od tumora na mozgu? Da se uozbiljim, knjiga je puna crnog humora i pustošećeg straha. Uplašila me je jer je bolno precizna u pogledu na suočavanje sa smrću i bolnicama, horor ljudskog tela koje se polako slama, posebno kada je reč o telu u kome je duša nekoga koga volite.
Retkost je da knjige uspevaju da društvene mreže (i tehnologiju uopšte) učine smislenim delom priče – zašto mislite da je kod Vas to uspelo?
Hvala Vam. Mislim da je to zato što je sastavni deo priče. Deo je zapleta, deo razvoja Džoovog lika. Njegov odnos sa društvenim mrežama je komplikovan, taj odnos je toksičan, a mislim da svi možemo da se poistovetimo sa tim. Mislim, ko ponekad ne pogleda Fejsbuk i poželi da vrisne?
S druge strane, on se oslanja na tehnologiju. U romanu „Ti“, prati tu devojku, pokušava da je razume i osvoji. A u „Skrivenim telima“ se zagreva, shvata na koji način bi iz svega toga mogao da izvuče korist. Slomio mi je srce pokušajima da bude „društven“ i što mu se „dopada“ film „Paklene ulice 7“. Sve to sa tehnologijom funkcioniše jer on pokušava da pronađe svoje mesto u svetu, koliko u stvarnom toliko i u svom telefonu.
Na kraju, veoma mi je važno da postoji pogled na sve aspekte priče. Možete pogledati bilo čiji profil na društvenim mrežama i kritikovati ga. Ali da li možete pogledati svoj i uraditi isto to? Iz tog razloga mi je zanimljivo kada mi ljudi kažu da su ih moje knjige pokolebale. Svako od nas može biti pomalo kritičar, ali možemo li biti objektivni prema sebi?
Njujork je sastavni deo prve knjige – zbog čega ste promenili mesto dešavanja za „Skrivena tela“?
Od trenutka kada se ponovo srećemo sa njim, na prvoj stranici „Skrivenih tela“, Džo je drugačija osoba. Ima devojku. Ima svež pogled na sebe kao momka koji je „dobar ko hleb“. Želela sam da krenem sa tom svetlošću. „Ti“ je bio zima. „Skrivena tela“ su proleće i leto. A sledeća će biti jesen.
Oduvek sam želela da ode iz Njujorka, dalje od knjižare. Želela sam da njegov život bude stvaran. Naravno da je morao u jednom trenutku da napusti Njujork. Naravno da ima jak ego, da će pratiti čuvenu frazu „Idi na zapad, mladiću“ i odoleti kulturi očekivanja iako je i sam postao deo nje. Sa velikim uzbuđenjem sam ga poslala u pravu avanturu. A kada vam neko slomi srce, otrčite pravo u Los Anđeles.
Džo je vrlo nesimpatičan lik. Da li ste osećali potrebu da ga na neki način promenite?
Sedela sam u čekaonici nedavno, prozivali su ljude, a ja sam slušala imena i u trenutku kada su prozvali Danijela Klivera, ispustila sam torbu: „Čekaj, Danijel Kliver je ovde, postoji u stvarnom svetu?!“ U svakom slučaju, Danijel Kliver je loš. Volim ga zato što je loš. Dopada mi se energija „nesimpatičnih“ likova, drskost, vatra. To me privlači. Osećam se veoma blagosloveno jer nikada niko nije tražio da ga promenim. U svojoj osnovi, on je pohlepni psihotični narcisoidni sociopata loše naravi sa osećajem da ima pravo na osvetu. Zbog toga je, naravno, veoma zabavno kada vam se zaista dopadne. Mislim, kada gledam „Kad jaganjci utihnu“, još uvek mislim kako možda ovog puta će Hanibal odustati, neće pojesti lice. A to je zato što je prokleto pametan, veoma je dobar u čitanju ljudi. Bio bi toliko spektakularan da nije, znate već, kanibal.
Izvor: readalatte.net
Prevod: Dragan Matković
Nepotrebno je reći da sam bila jako uzbuđena kada mi je ponuđeno da uradim intervju. Pred vama je 10 pitanja i odgovora Kerolajn Kepnes koje treba da pročitate, a zatim da uzmete „Ti“ i izgubite se na nekoliko dana.
Džo Goldberg budi jake emocije u čitaocima: žele da ga mrze, ali istovremeno u njemu postoji nešto očaravajuće. Da li ste planirali da napišete tako moralno komplikovanog lika ili se to razvilo tokom pisanja?
Volim unutrašnji konflikt, tako da mi je bilo veoma važno da ga prikažem, da mi pozli pri razmišljanju da li je on dobar momak ili ne. Postaviti takvo pitanje deluje skoro kao bogohuljenje s obzirom na to što taj lik radi: ubija. Ali istovremeno je veoma emotivan, ume da ceni stvari. Princ. „Hana i njene sestre“. On žudi za ljubavlju. Želi da ga razumeju i prihvate. Nije izašao u svet kako bi nasumično dizao ljude u vazduh. Sve što radi je, u njegovim mislima, delo ljubavi. Pošteđuje ljude. Zaista veruje u to. Dok sam pisala, dopadala mi se sva ta zbrka oko njega. Ponekad mi je delovao kao dobar momak ‒ jadni Džo koji ima posla sa svim tim snobovima. A onda bi mi delovao kao loš lik, šta to dođavola radi, zašto jednostavno ne odraste i ostavi se svega? Možda je upravo on najveći snob od svih njih. Tako da ono čemu se nadate dok pišete je da će neko imati isti konflikt dok bude čitao. Zato je pravo uzbuđenje slušati podeljena mišljenja ljudi o njegovom liku. Takođe, volim i njegove oprečne poglede u odnosu na očekivanja. Kada sam počela sa pisanjem, znala sam da će biti o očekivanjima, prihvatavanju i potrebi da bude zagrljen i dopadne se drugima. Potrebe koja nam je svima poznata, ali sad znate šta se dogodi kada Džoove potrebe nisu zadovoljene...
Primetila sam da Džoa porede sa Deksterom Morganom – da li se slažete sa time? Jeste li i sami obožavateljka serije „Dekster“?
Najbolji način da odgovorim na to pitanje je da vas uputim na klip u kome Debra peva „Make me lose control“ u seriji. Videla sam ovo nakon što sam napisala knjigu i oduševila se, bila sam presrećna. Sada kada sam upoznata sa serijom i knjigama, vidim sličnosti. Očigledno, u oba ova sveta, ljudi govore o Eriku Karmenu. I Majklu Si Holu, on je eksplozivan. I sva ta samopravednost i zabava, mapa njegovog uma, njegove racionalizacije, taj osmeh.
Proganjanje, opsesija, zavere: Vaši romani su najgora noćna mora svih žena – odakle je potekla inspiracija za „Ti“ i „Skrivena tela“?
Džo je, na mnogo načina, čovek mojih snova – prisutan i pametan, osećajan, strastven kada su u pitanju knjige i ljudi. Pretpostavljam da je sve to bilo na neki način mazohističko oživljavanje mašte. Izgradi ovog savršenog čoveka i prokuni ga smrtonosnom manom. Čovek tvojih snova te ubije. Uf!
Što se tiče inspiracije, provela sam mnogo vremena u bolnicama dok se moj otac borio sa rakom. Posmatrala sam ljude, na koji način primaju dobre ili loše vesti. Emocije bi me preplavile, bila sam previše stimulisana, u paklu, a zatim bih proveravala promene statusa na Fejsbuku. Kada se setim svega toga, deluje mi da sam želela da stvorim lika s gotovo životinjskim pogledom na svet. Džo zaista ume da odvoji telo od duha. On veruje u to da je nekim dušama bolje bez tela. Kao da ti ljudi funkcionišu negde drugo. Sve to me teši na neki uvrnut način.
Da li ste od početka znali da ćete napisati i nastavak? Imate li plan i za treći deo? Znam da čitaoci (među njima i ja) ne mogu da se zasite Džoa!
O, da, imam. Već znam prvu rečenicu i u kom pravcu želim da roman ide. Kada sam pisala prvi, neprestano sam mislila o tome kako želim da ih napišem deset. Deset miliona! To je prava eksplozija, stvaranje ovog puta, uvek me je iznenađivalo i izazivalo učešće u tom procesu praćenja emocija, glasa. To je duboko u njegovoj glavi, a i dopada mi se da budem tamo. I želim da se vratim.
Često se u knjigama pozivate na Stivena Kinga – jeste li njegova obožavateljka?
Momak po imenu Bil tražio je da pišem o tome kako je to kada Stiven King kaže lepe stvari o vašoj knjizi. I dok sam posmatrala tu listu, pomislila sam kako to da nisam spomenula „Isijavanje“, „The Girl Who Loved Tom Gordon“ i „On Writing“ i ne znam koju pre da izdvojim od kratkih priča i novela i – shvatate već. Veliki sam fan. Postoji ozbiljna dubina u njegovim delima. Deluje na mnogo nivoa. To je ono što me uvek oduševljava. Kao pisac uspeva da ne osuđuje i uvek vam da temu za razmišljanje. Uz to, naravno, uspe da vas smrtno uplaši, nasmeje, zamisli, ma ne mogu da ispevam dovoljno pohvala na njegov račun.
Koliko ste bili zapanjeni kada je tvitovao o Vašoj knjizi? Ja bih se onesvestila, sigurno.
Baš kao što ste rekli. Obuzela me je groznica, bila sam u tržnom centru tražeći poklon za svoje sestriće. Rođaka Džuli mi je poslala poruku i pitala: „Jesi videla?“ I tek tada sam videla. Bacila sam novčanik i istrčala iz prodavnice. Vratila sam se kasnije zbog kreditnih kartica i rekla im da sam se uzbudila jer je Stiven King tvitovao o mojoj knjizi. Gledali su me kao da sam luda. Ne krivim ih. Zvuči kao laž, zar ne?
Koja je poslednja knjiga koju ste čitali i niste mogli da se odvojite od nje? Knjiga koja Vas je uplašila koliko su „Ti“ i „Skrivena tela“ uplašile Vaše čitaoce?
„Patrimony“ Filipa Rota. Ima li ičeg strašnijeg od tumora na mozgu? Da se uozbiljim, knjiga je puna crnog humora i pustošećeg straha. Uplašila me je jer je bolno precizna u pogledu na suočavanje sa smrću i bolnicama, horor ljudskog tela koje se polako slama, posebno kada je reč o telu u kome je duša nekoga koga volite.
Retkost je da knjige uspevaju da društvene mreže (i tehnologiju uopšte) učine smislenim delom priče – zašto mislite da je kod Vas to uspelo?
Hvala Vam. Mislim da je to zato što je sastavni deo priče. Deo je zapleta, deo razvoja Džoovog lika. Njegov odnos sa društvenim mrežama je komplikovan, taj odnos je toksičan, a mislim da svi možemo da se poistovetimo sa tim. Mislim, ko ponekad ne pogleda Fejsbuk i poželi da vrisne?
S druge strane, on se oslanja na tehnologiju. U romanu „Ti“, prati tu devojku, pokušava da je razume i osvoji. A u „Skrivenim telima“ se zagreva, shvata na koji način bi iz svega toga mogao da izvuče korist. Slomio mi je srce pokušajima da bude „društven“ i što mu se „dopada“ film „Paklene ulice 7“. Sve to sa tehnologijom funkcioniše jer on pokušava da pronađe svoje mesto u svetu, koliko u stvarnom toliko i u svom telefonu.
Na kraju, veoma mi je važno da postoji pogled na sve aspekte priče. Možete pogledati bilo čiji profil na društvenim mrežama i kritikovati ga. Ali da li možete pogledati svoj i uraditi isto to? Iz tog razloga mi je zanimljivo kada mi ljudi kažu da su ih moje knjige pokolebale. Svako od nas može biti pomalo kritičar, ali možemo li biti objektivni prema sebi?
Njujork je sastavni deo prve knjige – zbog čega ste promenili mesto dešavanja za „Skrivena tela“?
Od trenutka kada se ponovo srećemo sa njim, na prvoj stranici „Skrivenih tela“, Džo je drugačija osoba. Ima devojku. Ima svež pogled na sebe kao momka koji je „dobar ko hleb“. Želela sam da krenem sa tom svetlošću. „Ti“ je bio zima. „Skrivena tela“ su proleće i leto. A sledeća će biti jesen.
Oduvek sam želela da ode iz Njujorka, dalje od knjižare. Želela sam da njegov život bude stvaran. Naravno da je morao u jednom trenutku da napusti Njujork. Naravno da ima jak ego, da će pratiti čuvenu frazu „Idi na zapad, mladiću“ i odoleti kulturi očekivanja iako je i sam postao deo nje. Sa velikim uzbuđenjem sam ga poslala u pravu avanturu. A kada vam neko slomi srce, otrčite pravo u Los Anđeles.
Džo je vrlo nesimpatičan lik. Da li ste osećali potrebu da ga na neki način promenite?
Sedela sam u čekaonici nedavno, prozivali su ljude, a ja sam slušala imena i u trenutku kada su prozvali Danijela Klivera, ispustila sam torbu: „Čekaj, Danijel Kliver je ovde, postoji u stvarnom svetu?!“ U svakom slučaju, Danijel Kliver je loš. Volim ga zato što je loš. Dopada mi se energija „nesimpatičnih“ likova, drskost, vatra. To me privlači. Osećam se veoma blagosloveno jer nikada niko nije tražio da ga promenim. U svojoj osnovi, on je pohlepni psihotični narcisoidni sociopata loše naravi sa osećajem da ima pravo na osvetu. Zbog toga je, naravno, veoma zabavno kada vam se zaista dopadne. Mislim, kada gledam „Kad jaganjci utihnu“, još uvek mislim kako možda ovog puta će Hanibal odustati, neće pojesti lice. A to je zato što je prokleto pametan, veoma je dobar u čitanju ljudi. Bio bi toliko spektakularan da nije, znate već, kanibal.
Izvor: readalatte.net
Prevod: Dragan Matković
