Sa svojim fantastičnim pričama o vešticama i vilama, goblinima i vilenjacima, hrabrim prinčevima i njihovim zlim protivnicima, narodne priče i bajke su oduvek činile korpus tradicionalnog pripovedanja za decu. Bajke su pokretači naše mašte koji nam dozvoljavaju da sanjamo i maštamo. Ovaj tekst će vam otkriti pomalo zlokobnu poleđinu 10 najpoznatijih bajki.

„Lepotica i zver‟

Kao jedna od bajki o tome kako ljubav sve pobeđuje, autorke Žan-Mari Leprens de Belmon postala je klasik koji se izvodi kao opera, postoji i u obliku filmskog ostvarenja i  pesme. Originalna priča nije tako optimistična niti smešna kao kasnije verzije. U originalnoj verziji Bela je kćerka propalog trgovca, i nema ekscentričnog posuđa koje igra i peva a najvažnije je da spletke Belinih sestara dovode do smrti Zveri, a ne Gaskon koji je Diznijeva izmišljotina. Dalje, iako se De Belmonina priča završava srećno tako što Belina ljubav razbije i kletvu smrti i kletvu ružnoće, mnoge verzije ne podržavaju ovakav srećan kraj i umesto toga za kraj radije opisuju Belu kako tuguje nad Zveri.

„Princ žabac‟

Adaptirana u priču pod nazivom „Princeza i žabac‟ 2009. godine, originalna priča braće Grim je, nažalost, mnogo manje sentimentalna i romantična nego ova moderna adaptacija. Iako savremena verzija tvrdi da su čini skinute poljupcem princeze, u originalnoj verziji je prinčevu metamorfozu izazavala reakcija razmažene princeze koja je gadnu i jezivu žabu jako tresnula o zid. U nekim drugim verzijama priče, umesto da je poljubi ili udari njome o zid, princeza nerado dozvoljava žabi da prenoći na njenom jastuku, a to je po svoj prilici bilo dovoljno da se čini razbiju.

„Ivica i Marica‟

Mada u suštini predstavlja strašnu priču o kanibalizmu i zlostavljanju dece, koja ipak ima srećan kraj po protagoniste, ova priča braće Grim ima i elemente uzbudljive avanture za decu sa kućama napravljenim od slatkiša, guskama koje govore i skrivenim blagom. Svi događaji u priči – činjenica da čovek napušta sopstevnu decu na zapovest svoje manipulantne žene, detalji Ivičinog i Maričinog zatočeništva kod veštice tokom kojeg Marica koristi kost prethodne žrtve kako bi prevarila vešticu da se Ivica i navodi je na zaključak da se on nije dovoljno ugojio, i trenutak kada Marica gurne lopatom vešticu u rernu i živu je skuva –podjednako su uzmemirujući ali i utešni. Neki od ovih događaja se još uvek javljaju u prečišćenim verzijama, dok su neki jezivi detalji bekstva dece iz veštičine kuće od slatkiša radije izbačeni.

„Mala sirena“

Ova bajka sa istoimenim ženskim likom koji je postao obeležje Danske (u vidu statue), originalno je potekla od Hansa Kristijana Andersena, i jedna je od najtragičnijih u panteonu svih bajki. Za razliku od mnogih verzija koje su naklonjene deci, i u kojima Mala sirena traga za svojom srećom i pronalazi je, u originalnj verziji ona niti nalazi besmrtnost za kojom žudi niti uspeva da pridobije prinčevu ljubav. Takođe, nasuprot nekim drugim verzijama sa još tragičnijim događajima, „Mala sirena‟ prikazuje nagradu  proisteklu iz samopožrtvovanja, pošto radije bira da postane morska pena, nego da ubije čoveka kome je poklonila svoju ljubav. I srceparajuća i dirljiva, „Mala sirena‟ predstavlja kompleksno istraživanje po pitanju društvenih klasa i izneverenih očekivanja.

„Pepeljuga‟

Ova arhetipska priča o nepravdi je više puta obrađivana u raznim filmovima i književnim delima, a čak se koristi i u psihološkoj terminologiji. Iako je kraj isti u svakoj varijanti priče, postojanje staklene cipelice je više greška usmene interpretacije: u ranijim verzijama cipelice su bile napravljene od veveričjeg krzna. Kada je princ tragao za svojom dragom, prema braći Grim, gotovo da su ga zavarale sestre (obe su sekle delove svojih stopala kako bi obule ciplice), pa je tek uz pomoć rajskih golubica otkrio da im stopala krvare. Nakon toga, a sve u duhu crnohumorne komedije, neke verzije završavaju se tako što golubice iskopaju oči sestrama, a naravoučenije je da zlo treba primereno kazniti.

„Mačak u čizmama‟

Iako se smatra najomiljenom mačkom od svih koje se javljaju u raznim pričama, Mačak u čizmama je još više poznat po svom britkom umu i čizmama koje nosi, nego po pričama u kojima se javlja kao glavni lik. Iako je predstavljen kao antropomorfna mačka koja je ljubitelj kožne obuće, Mačak je zapravo oličenje lukavosti, domišljatosti i brzog uma, koji svojim prevarama, šarmom i snalažljivošću, obezbeđuje za svog gospodara slavu i bogatstvo, kao i princezu za ženu, zamak i nebrojena bogatstva kako bi mogli da žive u izobilju do kraja života. Iako je veseo, ima optimističan pogled na svet i bori se za nadmoć, ima izvesne makijavelističke bezočnosti u postupcima domišljate mačke, pa se čini da podržava izraz „cilj opravdava sredstva‟ iako sredstva nisu uvek baš najsrećnije odabrana.

„Uspavana lepotica“

Već dovoljno besmislena i bizarna sama po sebi, i mnoge verzije ove priče imaju srećan kraj tako što čini budu razbijene poljupcem iskrene ljubavi. Verzija Šarla Peroa nudi još jedan bizaran dodatak u kojem je prinčeva majka ljudožderka koja jede malu decu, i kako su Uspavana lepotica i njena deca jedva uspela umaći zloj sudbini da budu skuvani i pojedeni zahvaljujući ranijem povratku njenog muža i velikom trudu posluge. Najstrašnija verzija priče je ona u kojoj princ, opčinjen njenom lepotom, siluje princezu dok ona spava, i ona se budi tek u trenutku kada rađa blizance, dok je princ već odavno negde nestao, potpuno zaboravivši na Uspavanu lepoticu.

„Zlatokosa (Rapanzel)‟

Nemačka bajka koja je izvor mnogih fascinacija (i parodija), a izraz: „Rapanzel, Rapanzel, spusti mi svoju kosu‟ jedan je od onih koji se najviše pamte. Srećni par mora da prođe kroz mnogo više iskušenja nego što se na početku čini, jer njih dvoje budu zajedno tek nakon što rasrđena veštica progna u nedođiju Rapanzel, trudnu i samu, a princ oslepi nakon pada sa kule u trnovit grm. I pored svega ovoga, ima onih koji priči ne daju čak ni srećan kraj; u ovim verzijama, Rapanzel je prognana i trudna, a na kraju ostaje sama i zaboravljena jer princ nema nameru da je oženi. Pretpostavlja se da je pouka bajke biti na oprezu od opasnosti zavođenja.

„Crvenkapa‟

Priča o Crvenkapi je imala toliko obrada da je teško razlučiti koja je najranija verzija ove bajke. Najprečišćenije verzije koriste vuka kao alegoriju za opasnost razgovora sa nepoznatim ljudima, nekoliko mračnijih verzija otkrivaju nasilnu i destruktivnu prirodu ispod finog sloja nevinosti. Jedna verzija nagoveštava da su vuk i baka jedna te ista osoba, druga prikazuje Crvenkapu kako je ljubazno dozvolila vuku da pojede baku pre nego što ga ubije, a sve kako bi se dokopala bakine imovine. Najstrašnija je ona verzija koja prikazuje takvo zverstvo u kojem Crvenkapa koristi svoje telo da se spase od smrti, konzumirajući ljubav sa vukom u istoj postelji gde je njena baka ubijena.

„Snežana“

Poznata je i kao prva bajka koju je Dizni rešio da oživi, a nevinost i šarm likova koji su godinama ostali u sećanju mnoge dece i odraslih, traju i danas naročito zbog pevljivih pesmica i smešnih ludorija koje prave patuljci. Jedna, blago rečeno neprijatna verzija priče, nudi potpuno drugačiji pogled, sa aluzijama na nekrofiliju princa, kao i na seksualnu degradaciju sirote Snežane koju su potčinili patuljci. Druga opskurna verzija nagoveštava da je kralj, Snežanin otac, bio toliko zaljubljen u svoju kćerku da ga je obuzela neka nezdrava opsesija i da je zato naterao svoju kćerku da napusti dvorac (i ode pravo u kandže sedam patuljaka).

https://theculturetrip.com