Lusi Foli, autorka sjajnih trilera „Hajka“ i „Spisak zvanica“, odgovarala je na brza pitanja za Jutjub kanal Books on the Go.

Koja je najvrednija stvar koju posedujete?

Prvo izdanje knjige o kojoj sam pisala disertaciju na fakultetu. U pitanju je „Čaj u Sahari“ Pola Boulsa i dobila sam je na poklon od svog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg verenika. U jednom strašnom trenutku sam mislila da sam je izgubila, ali ipak nisam, sada je na sigurnom, na polici.

Kada ste poslednji put plakali?

Mislim da sam poslednji put plakala kada sam pronašla pismo od bake koja je nedavno preminula u 95. godini. To pismo je napisala nakon što je prvi put pročitala „Knjigu izgubljenog i nađenog“. Za nju sam napravila jedan primerak rukopisa pre nego što je pretočen u knjigu.

Kada ste se poslednji put smejali?

Smejem se sve vreme. Skoro smo se selili i bilo je mnogo razloga za šegačenje, a najviše jer sam pronašla neke urnebesne fotografije sa fakulteta koje bi verovatno trebalo da sakrijem negde.

Koje je Vaše skriveno zadovoljstvo?

Možda ne spada u tu kategoriju, ali trenutno gledam seriju „Pad“, i veoma sam zbunjena jer smatram da je Džejmi Dornan prelep, a veoma uverljivo glumi jezivog serijskog ubicu. To mi je i skriveno zadovoljstvo i zbunjena sam.

Koja Vam je najgora navika?

Definitivno najgora spisateljska navika je što imam čitavu kolekciju poluzavršenih svezaka. Dosta su prazne, i to je užasno. Međutim, uzbudim se kada kupim novu svesku sa čupavim koricama, a kada otvorim prvu stranicu, to znači da ću bataliti neke poluzavršene.

Koju knjigu biste poneli na pusto ostrvo?

Verovatno „Any Human Heart“ Vilijama Bojda, jer mislim da tu knjigu mogu da čitam iznova i da uvek naučim nešto novo. Tako je bogata, puna je različitih priča i različitih života proživljenih u jednom životu.

Bez čega ne možete da živite?

Pa bez mojih knjiga. Baš sam napravila novu policu u novoj kući, nju sam prvu raspakovala. Verovatno ne bih mogla da živim ni bez mojih svezaka.

Šta radite u slobodno vreme?

Kod života u Londonu volim što možete samo da se šetate po gradu. Mesto je fascinantno, prepuno istorije i priča, ima ih veoma mnogo. Zaista volim da se dugo šetam, bilo oko Pikadilija (volim taj kraj jer sadrži puno predivne istorije i ima neki glamur) ili oko nekog parka, i da razmišljam.

Ako biste mogli da napišete bilo koju knjigu, koja bi to bila?

Mislim da bi to bila „Život posle života“ Kejt Etkinson, jer je neverovatna. U rukama manje umešnog pisca to bi bila izuzetno dosadna priča, da stalno počinjemo iznova i imamo različite ishode sudbine lika. Ona je genijalna i neustrašiva, i avanturističkog je duha, zato je to izvela maestralno. Mislim da to predstavlja veoma zanimljivu igru pisanjem jer kada počnete da pišete, u glavi imate mnoštvo različitih ideja (gde bi ovo vodilo, šta bi moglo da se desi likovima), a ona je uspela da obuhvati sve mogućnosti i da istovremeno animira čitaoca. Mislim da je to neverovatno.

Koje je Vaše omiljeno mesto?

Imam ih nekoliko. Jedno od njih je porodična kuća mojih roditelja u Saseksu. Predivna je, nalazi se u malenom selu usred prirode i sjajno je mesto za beg od grada, stresova na poslu i sličnih stvari.

Izvor: YouTube
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Tommy Clarke